Дан кад сам постала мама

| 09/11/2009 | 0 Comments

У цијелом свом животу имам два најљепша и најпосебнија дана… два дана кад сам по први и по други пут постала мама. Два сунчана, ведра и насмијана дана. Два дана кад сам на свијет донијела најљепша бића на планети, моја два дјечака, Андрију и Петра. Та два дана обиљежила су цијели мој живот, све оно што сам била и што ћу икада бити. Постати мама је осјећај који се не може мјерити ни са чим на свијету.

До 18. септембра 2003. године, када је свијет угледао мој дјечак Андрија, нисам могла ни да претпоставим шта значи бити родитељ и доживјети осјећај који преплави цијело биће и који чини да те није брига ни за шта више сем за то мало створење које је до прије неколико минута било дио тебе и куцало заједно са твојим великим срцем. А кад се осјећај понови, три године касније, кад сам на свијет донијела Петра, живот добија нови, посебан смисао.

Свака мајка ће рећи да је њено дијете највољеније и најжељеније на свијету али ја за своју дјецу могу тврдити да имају љубави и пажње као мало које дијете на свијету. Толико смо их жељно чекали и девет мјесеци, колико су били у стомаку, сакупљали љубав намијењену само за њих. Толико се љубави скупило да понекад не знам да ли је један живот довољан да им сву ту љубав дамо.Само због тога ми је жао што не живимо вјечно, али и вјечност би била мала да пружим својим синовима све оно што осјећам и желим за њих.

Мој супруг и ја смо у браку четири године. Андрија је зачет непланирано, док смо се још забављали али смо од првог тренутка знали да је то оно што нам је недостајало да будемо потпуно срећни. Девет мјесеци прошло је као трен, свакодневно смо мазили малу “тачкицу” у стомаку, како смо га тада звали. Био је толико сићушан кад смо га гледали на ултразвуку да смо се бојали како ћемо га држати, чувати, купати…..и свеједно једва чекали дан када ће се родити, како бисмо коначно постали права породица. И тај дан је дошао… бојала сам се порођаја, али осјећај да ћу коначно држати свог сина учинио је да сви остали осјећаји и страхови постану небитни.

Родио се лако, нисам се нимало намучила, јер је мој анђео знао да га вани чека пуно љубави и топлине и одлучио је да не чека ни трена па се родио за непуних 15 минута. Кад сам га угледала почела сам да плачем… Бабица га је држала поред мог узглавља а ја сам га мазила по лицу…Нисам могла да вјерујем да се коначно остварило све што смо ишчекивали толико дуго, и сваки од тих девет мјесеци тад ми се учинио као година, јер нисам могла вјеровати да смо толико могли чекати… иако су ми пролетјели док сам била трудна, у том трену чинили су ми се најдужи на свијету…
А онда смо, након три године, одлучили све то поновити… са малом разликом, што смо овог пута девет мјесеци ишчекивали нас троје… Андрија се једнако радовао брату као и ми… Мазио је мој стомак и говорио како је унутра његов брат који га сад све шлуса, пјевао му пјесмице, причао приче… Једном ме питао: “Мама, могу ли само на трен да уђем у твој стомак, само да видим брата, одмах ћу изаћи”. Смијали смо се као луди тој дјечјој радозналости. Овог пута девет мјесеци нам је трајало као девет година, чинило ми се да никада нећу родити, толико сам жудјела да опет осјетим оно нешто што се доживи само у том трену кад то мало биће изађе вани и угледаш га по први пут ….тај осјећај се не може упоредити ни са чим другим…ни са првим пољупцем, ни загљајем, па ни са првим изреченим “мама”… јер тај осјећај заиста је јединствен… и поновио се, 27. августа прошле године када се Петар коначно одлучио упознати са нама.Тог дана наша породица постала је комплетна и савршена.

И данас, кад се вратим поново на та два најзначајнија дана у мом животу, могу слободно рећи да не доживјети их у ствари значи не живјети уопште…

Category: Porodjaj

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.