Odlaganje roditeljstva, da ili ne?

| 03/03/2010 | 6 Comments

Savremeno društvo stavlja potencijalne roditelje a posebno mame pred velike izazove. Sa trideset godina od tebe se očekuje da si odavno završio školu, da već par godina radiš i solidno zarađuješ, da vodiš zadovoljavajući društveni život i…. da imaš ili bar planiraš dete. Kad se dete desi, očekuje se potom da u svoj već uspešan život uklopiš (uspešno naravno) staranje o detetu, da paziš da ne trpe ni karijera ni porodica i da pritom se sa istim žarom kao do tada posvećuješ svakodnevnim kućnim obavezama, poslu, prijateljima.

Stoga nije ni čudo što se veliki broj nas toliko puta oseti neadekvatno ili nedoraslo od trenutka kad postane roditelj.

Roditeljsko iskustvo ne isključuje kafu s drugaricama

Pretpostavljam da je strah od drastičnog povećanja odgovornosti, kako materijalne tako emotivne razlog zbog koga mnogi mladi ljudi danas svesno odlažu roditeljstvo. Nije lako ni razmišljati o tome kako da se uklopi veliki broj obaveza koje nam se kao zaposlenim majkama nameću, a kamoli sprovoditi ih u praksi, s osmehom, naravno.

Neko se navikne brže neko sporije, ali nijedan život posle dobijanja deteta ne ostaje isti. Što pre to prihvatimo kao neminovnost, pre ćemo se odlučiti na decu. Da, nestaće komfor, nestaće dar da svojim slobodnim vremenom raspolažemo kako želimo jer sada će njime raspolagati neko drugi, a romantika, avantura, izlasci i druženja do ranih jutarnjih sati će makar na kratko biti stavljeni u drugi plan. Ali… sa trideset godina bi trebalo da smo u dovoljnoj meri već iskusili sve te čari “slobode” te je onda prirodno da sada kako postajemo ozbiljniji želimo sve ono što se od ozbiljnih ljudi očekuje – sređen posao, porodicu, decu.

Zašto je onda nekima od nas tako teško da se odlučimo?

Većina mojih prijateljica decu je počela da planira na početku tridesetih godina života. One koje su dobile decu ranije postale su mame uglavnom pukim slučajem i izazove roditeljstva su savladavale uz pomoć roditelja. Sa dvadeset i kusur godina teško da imaš sređenu finansijsku situaciju ili rešeno stambeno pitanje te se onda pomoć drugih nekako sama od sebe nameće. Kada smo stariji to već nije isto. Meni je bio problem da tražim pomoć od drugih kad sam imala bebu, mislila sam da ću drugima delovati smešno ako u 31. godini priznam da me je strah ili da nešto ne umem da uradim. Možda baš zato moji vršnjaci ne žure sa decom pošto su svesni da im se na propuste neće gledati blagonaklono jer nisu više mladi i “ludi” već odrasle zrele osobe.

Tu dolazimo do prvog velikog argumenta za odlaganje roditeljstva koji često čujem – nisam još uvek spremna/spreman emotivno. Šta reći na to osim istinu – za dete nikad nisi stvarno spreman. Koliko god zreli i odgovorni bili, koliko god da smo emotivno stabilni i s obe noge čvrsto na zemlji, iskustvo roditeljstva je tako intenzivno i neopisivo, preplavi čoveka kao nijedno do tada, obori s nogu i potpuno poremeti, ali u najpozitivnijem mogućem smislu. Nikakva emotivna stabilnost i priprema tu ne pomažu. Zaista. Iskusila sam na sopstvenoj koži.

Što se emotivne strane roditeljstva tiče, jedini validan razlog za njegovo odlaganje za mene je nedostatak emocija prema partneru, potencijalnom drugom roditelju deteta. Rađati dete da bi se spasao brak ili rađanje deteta sa trenutnim partnerom jer se tu zadesio a drugog na vidiku nema uglavnom nisu mudre odluke. Ako u startu znate da ćete dete doneti na svet i “osuditi” ga na život u okruženju punom trzavica i negativnog naboja, razmislite dobro pre nego što bilo šta učinite.

Posle emotivnog neminovno na red dolazi finansijski momenat. U Srbiji ionako već previše opterećenoj godinama neizvesnosti i razaranja nije lako sa optimizmom planirati budućnost i proširenje porodice. Verujem da ni svetska finansijska kriza čije posledice već osećamo neće pomoći mladim porodicama. U situaciji kada svi strepe za posao deluje pomalo nelogično planirati dete ako ne znaš kako ćeš ga sutra izdržavati.

Vrhunac neodgovornosti prvenstveno prema samom detetu je roditi ga a onda očekivati da se stvari nekako same od sebe udese ili očekivati od mame i tate da nam pomognu dok ne stanemo na noge. To je tačno, ali ja ću ipak i finansije odbaciti kao ne toliko bitan faktor jer kriza u svetu može potrajati još mnogo godina a svet ne može da stane dok to ne prođe. Idemo dalje, radimo, trudimo se da zaradimo i nadamo se najboljem. Život ne možemo odlagati zbog toga.

Naše društvo se polako ali sigurno prilagođava trendu kasnijeg zasnivanja porodica ali naša tela su i dalje (i uvek će biti) programirana za rađanje dece u dvadesetim i ranim tridesetim. Posmatrano s biološke strane, mnogo je razloga protiv odlaganja roditeljstva. Od onih kao što je nagli skok u procentima mogućih genetskih poremećaja kod deteta koji progresivno raste sa starošću majke i oca pa do onog najbanalnijeg i najočiglednijeg – što smo stariji sve manje energije imamo a za dete nam je ona preko potrebna.

Na kraju, važno je znati i prihvatiti da se sve kockice verovatno nikad neće složiti i da jedini pravi razlog za odlaganje roditeljstva može biti nedostatak želje za potomstvom. Ukoliko tu želju ne prepoznajete kod sebe, svi ostali argumenti postaju samo izgovori. Ako stvarno želite jedno majušno svoje biće, nemojte dozvoliti da vas “lažni” argumenti spreče. Roditeljstvo je teško, gotovo isto koliko je i – lepo!

Autor: Branislava Jovanović, Udruženje RODITELJ

Tags: , , , , ,

Category: Roditeljstvo

Comments (6)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Slavko says:

    pozdravlja vas u ime naseg udruzenja iz prijedora-srbska republika srbska . nase udruzenje je postoi tek 2 inesto godine i bilo bi nam drago da uspostavimo kontakt radi medjusobne saradnje u nasem radu

    predsednik u.p.

    stupar slavko

  2. NikolinaL says:

    Pozdrav i Vama Slavko, uvek smo raspolozeni za saradnju, najbolje je da nam se javite mejlom ili putem kontakt formulara pa da vidimo na koji nacin bismo najbolje mogli da saradjujemo. Sve najbolje u radu!

  3. Dijana says:

    divno!!!!!

  4. mullala says:

    Bioloski, idealno vreme za radjanje deteta je oko 18. godine. Psiholoski, verovatno oko 26-27. Majke preko 35 bi trebalo da rade sve testove za “starije majke”. Ako zelim da imam troje dece,a da budem emotivno zrela, u vezi sa pravim partnerom ili barem sa onim za koga mislim da je pravi, zdrava, prava, puna energije i spremna za roditeljstvo, finansijski obezbedjena i na takvom poslu na kojem moje odsustvo od godinu dana (za svako dete) nece poremetiti moju karijeru… paaa… ja nikad necu imati decu.

    Eto, cisto malo razmisljanja sa moje strane. Razumem da je jedno ili dvoje idealno, ali isto tako mislim da je mnogo prirodnije imati decu ranije, dok si u punoj snazi, dok su roditelji sposobni da ti pomognu (ne materijalno,vec psihicki i fizicki)…

    Sta sa karijerom?
    Pa… znam mnoge devojke/zene koje su vrlo lako dobile posao, jer zapravo decu vec imaju i pretpostavlja se da nece odlaziti na porodiljsko…

    Za decu – ja glasam samo za emotivnu stranu. Svaka dalja kalkulacija je bespotrebna. Kad se osecas da zelis – tada treba.

    Eto…

  5. admin says:

    Mullala, na Vaš komentar se nema šta dodati :))
    Sem da tu želju ne treba sputavati čekajući bolje dane, već plivati i beskrajno uživati u lepim momentima roditeljstva.
    POzdrav

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.