Agresivnost kod dece i vršnjačko nasilje

| 22/04/2010 | 11 Comments

U proteklih nekoliko decenija svedoci smo porasta nasilja u predškolskim i školskim ustanovama. Mediji  veoma često izveštavaju o surovim tučama i razračunavanjima u školama, a sa razvojem informacionih tehnologija na žalost sve je prisutniji trend među mladima da se snimci brutalnih razračunavanja postavljaju na sajtove poput  “jutjuba” “fejsbuka, “majspejsa” itd. Moglo bi se reći da je nasilje među decom i omladinom postalo uobičajena pojava kojoj se ne posvećuje dovoljna pažnja.

Decje nasilje u porastu i sve drasticnije

Creative Commons License photo credit: Aislinn Ritchie

Istraživanja pokazuju da je nasilje u vaspitno – obrazovnim ustanovama podjednako zastupljeno kako u svetu i tako i kod nas, skoro se podjednako javlja u urbanim i gradskim sredinama i suprotno uvrženom mišljenju devojčice su sklone nasilnim oblicima ponašanja skoro koliko i dečaci. Ono što je zabrinjavajuće je porast korišćenja oružja (noževa, bejzbol palica, šipki, lanaca, pištolja) u tučama i porast grupnih i masovnih tuča koje se sve češće završavaju tragično.

Oblici nasilnog ponašanja

Kada se pomene agresivnost i nasilje većina ljudi pod tim podrazumeva fizičko nasilje, direktni napad i nanošenje telesnih povreda drugoj osobi. Fizičko nasilje je očigledije i više privlači pažnju nadležnih i javnosti nego drugi oblici nasilnog ponašanja zbog očiglednih povreda i dramatičnosti samih događaja pa se pogrešno smatra da je ovakav vid nasilja najrasprostranjeniji i najpogubniji.

Međutim, psihološko i socijalno nasilje su mnogo češći oblici nasilja koji se teže uočavaju i mogu da ostave mnogo dublje i dugotrajnije posledice po ličnost deteta. Pod psiholočkim i socijalnim nasiljem se najčešće podrazumeva verbalno zlostavljanje – vređanje, ismevanje, nipodaštavanje, ruganje, ponižavanje, zatim zastrašivanje i pretnje, otimanje novca i lične imovine i slično, dok socijalni apekt podrazumeva isključivanje iz društva i izolaciju. Istraživanja pokazuju da su devojčice  češće žrtve ovakvog oblika nasilja i sklonije su ispoljavanju suptilnijih oblika nasilnog ponašanja poput klevetanja, širenja glasina, spletkarenja, odlučivanja o tome ko se s kim druži itd.

Jako dugo se na povremene tuče i konflikte gledalo kao na sastavni deo odrastanja i školske atmosfere, odnosno smatralo se da je to neizostavni deo školskog života, međutim porast upotrebe oružja u tučama, sve veća brutalnost, nesrazmernost u tučama gde grupa napada pojednica, kao i besmisleni povodi za razračunavanje ukazuju na to da je nasilje i kultura nasilja ozbiljan društveni problem.

Vršnjačko zlostavljanje ili Bullying

Vršnjačko nasilje ili buling (anglo-saksonski termin bullying je sve češće u upotrebi i kod nas) je složena pojava sa ozbiljnim i dalekosežnim posledicama. Osnovne karakteristike vršnjačkog nasilja su ismevanje, vređanje, pretnje, zastrašivanje, fizičko zlostavljanje, sistemska izolacija itd. Ovakav vid nasilja pored svesne namere da se nekome naudi podrazumeva nasilno ponašanje usmereno ka pojedincu ili grupi dece koje se ponavlja i koje traje duži vremenski period. U tom smislu vršnjačko nasilje je rezultat smišljene i proračunate kampanje protiv pojedinca ili grupe dece, i nikako nije rezultat trenutne ljutnje ili besa. Isto tako jedna od glavnih odlika bulinga je disbalans snaga: žrtva je uvek slabija u odnosu na nasilnika ili nasilnike, bilo da se radi o fizičkoj snazi ili brojčanoj, i ovde uvek postoji jasna podela na one koji vrše nasilje i na one koji ga trpe. Ovakav vid nasilja veoma često prati takozvana zavera ćutanja gde većina dece mirno posmatra zlostavljanje i ne želi da se meša u konflikte niti da o tome obaveštava roditelje ili nadležne.

Uloga roditelja

Većina stručnjaka se slaže da je agresivnost osobina sa kojom se rađamo. Agresivno ponašanje može da se uoči čak i kod malih beba, a prva svesna ispoljavanja agresivnosti zarad postizanja ciljeva javljaju se negde između 2. i 3. godine života.

Dete uz pomoć roditelja i okruženja uči da se nosi sa agresivnošću i uči koji su oblici ispoljavanja agresivnosti društveno prihvatljivi. Dečiji sukobi su neizostavan deo procesa učenja – od svađe zbog igračke, do borbe za prostor za igru i drugare, uz neizostavnu borbu za svoje mesto u društvu, razredu, ekipi itd. Potrebno je napraviti razliku između takvih dečijih sukobljavanja i ozbiljne agresivnosti i delovati shodno okolnostima.

Da bi kao roditelj bili u mogućnosti da blagovremeno reagujete potrebno je pre svega da negujete otvorenu komunikaciju sa vašim detetom gde će dete da se oseti slobodnim da vam se poveri. Većina dece koja trpe zlostavljanje o tome ćute i zbog toga je potrebno da dete u vama ima i prijatelja i zaštitnika.

Kako smanjiti agresivnost kod dece

* Svako dete bi trebalo da raste u mirnoj i harmoničnoj porodičnoj atmosferi – izbegavajte porodične sukobe i svađe pred decom

* Nemojte tući decu – batine nisu prihvatljiv vid kažnjavanja jer između ostalog uče dete agresivnom modelu ponašanja

* Nemojte vređati i ponižavati dete, umesto toga koristite otvoren razgovor primeren uzrastu, imajte strpljenja i razumevanja za dečije neuspehe i nestašluke

* Učite dete toleranciji, strpljenju, poštovanju, deljenju. Pomozite detetu da se nosi sa negativnim osećanjima i naučite ga da kontroliše i usmerava agresivnost

* Vodite računa da sadržaj crtaća, filmova, TV emisija i igrica bude primeren uzrastu deteta. Nasilje na televiziji podstiče agresivno ponašanje kod dece

Ukoliko se dogodi da vaše dete bude žrtva agresije ili nasilnog ponašanja u školi prvi korak je obaveštavanje učiteljice, razrednog starešine, i u zavisnosti od slučaja psihologa i/ili pedagoga škole koji će odlučiti o daljim koracima i o eventualnim disciplinskim merama.

priredila

Ivana Vitas Đelić, Udruženje RODITELJ

Tags: , , , , , , ,

Category: Roditeljstvo, Stručni tekstovi

Comments (11)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Jovana says:

    Postovani,
    ja imam vrlo problematicno dete. Ona ima 12 godina i tiranise celu porodicu. Slabo uci, nezainteresovana je u skoli, zahtevna i agresivna ako joj se zahtevi ne ispune. pri tom ispoljava okrutnost nevidjenih razmera, razbija prozore, baca namestaj ako joj se ne ispune zahtevi, ispoljava ADHD na svakom koraku. Strasno je tesko i depresivno ziveti sa njom ja prosto ne znam sta da radim sa takvim detetom. zivot mi se smucio.
    nesretna mama

  2. Nikolina says:

    Draga Jovana, da li ste se obracali do sada nekom strucnjaku? Da li cerka ima dijagnostifikovan ADHD? Preporucujem da se obratite nekom psihoterapeutu koji bi radio/la sa Vasim detetom i po potrebi i sa celom porodicom, da pokusate da pronadjete najbolji nacin da resite takvu situaciju.

  3. Ivana Djelic says:

    Postovana Jovana,
    Odmah da vam kazem niko vam ne moze dati savet ovako na blic i na osnovu 3 recenice, jer ne samo da je nezahvalno nego mozemo i da pogresimo.
    Ne znam odakle vam “dijagnoza” ADHD. Za one koji budu procitali vas post moram da pojasnim. Navedena skracenica obuhvata niz “simptoma” ali se najlakse objasnjava kao poremecaj paznje i hiperaktvinost. Narodski receno takva deca imaju problem da se skoncentrisu na jednu aktivnost (sem na ono sto njih interesuje), imaju problema u skoli jer ne mogu da drze paznju, a ako je sve to praceno i hiperaktivnoscu takva deca su mnogo nemirnija i cesce menjaju aktivnosti i fokus. Paznja je slaba a misaoni tok haotican ili im misli “beze”. Roditelji a ovde ne mislim na vas cesto detetu prikace epitet hiperaktivno a da pri tom nemaju predstavu sta to zapravo znaci. Hocu da vam kazem da za postavljanje dijagnoza ADHD je potreban niz psiholoskih testova, EEG, povratna informacija vaspitaca ili nastavnika itd. Nije svako lenjo i uslovno receno bezobrazno dete hiperaktivno ili ima poremecaj paznje.

    Tacno je da kod jednog broja dece stav “hocu to i hocu odmah” moze da bude dominantan. Medjutim uz odredjeno strpljenje i ljubav i rad sa terapeutima moguce je postici veliki napredak. Agresivna ispoljavanja kakva vi opisujete nisu klasicna i govore o problemu unutar porodice i velikoj frustriranosti kod svih, ne samo kod cerke.

    Jedini izlaz je da sto pre zapocnete sa radom sa terapeutima koji su skolovani za rad sa takvom decom i sa porodicnim terapeutom.
    Ukoliko se zaista radi o ADHD morate da shvatite da nije stvar samo do vas i da dete ne postupa tako vama za inat, vec je takvo burno reagovanje u sklopu ADHD. Ukoliko se do sada niste obratili strucnjacima ovo je poslednja prilika. Jer mnogo je lakse raditi sa decom dok su manja. U pred-pubertetu promene se teze postizu i rad ide sporo.

    I za kraj za roditelje koji sumnjaju da njihovo cedo pati od takvih pundravaca:

    http://www.biofidbek.com/literatura/Izvodi_iz_knjiga_ADD.pdf

  4. VERICA TRTICA says:

    BRIGA O DECI JE, BRIGA O RODITELJIMA I ONIMA KOJI RADE SA DECOM.

    PRIMEROM SE VASPITAVA.

    RODITELJ I VASPITAC-UCITELJ, UVEK NA ISTOJ STRANI.

    RECEPT ZA USPESNO RODITELJSTVO NE POSTOJI, MORAMO GA PRONACI SAMI…

    TESKOCE U VASPITANJU SU PREBRODIVE, NA MACIN- OD SRCA, SRCU

    TOLIKO ZA POCETAK, NESTO VISE-DRUGOM PRILIKOM. SRECNO

  5. Jovana says:

    Ponovo pokrecem ovu temu. Jer moja kcer je nemoguca. Sumnjam da njoj ustvari nista i ne fali. Ona samo manipulise svima nama u kuci a agresivnost joj sluzi kao alat da postigne sta zeli. Ona prosto ne zna za rec ne moze, ja sam dobila posao u drugom mestu ali ona me svojimp onasanjem prosto drzi zarobljenu izmedju njenih nemogucih zahteva i osecaja krivice. To vristanje me proganja cak i dok spavam. Ovo nije zivot nego pravo mucenje. A psiholozi na koje me upucujete su beskorisni jer nemaju pravo resenje za ovaj problem.

  6. nikola_borkovic@nadlanu.com says:

    Draga Ivana moj sin je krenuo u treci razred osnovne skole do sada je sve bilo u redu cak je i odlican djak, ali od ove godine ponasa se malo agresivnije i kuci i u skoli. sve mu smeta a u skoli se redovno pobije ako mu neko kaze nesto sto mu u tom momentu ne odgovara. sta da radim?

  7. trostruka mama says:

    Postovani, imam problem u vrticu jer jedno dete neprekidno maltretira i vrsi nasilje nad mojim detetom i ostalom decom u grupi pa sam tragom ove teme dosla i do ovog sajta.
    Ovde ste jako lepo opisali problem nasilja i agresivnosti i ja bih samo imala da dodam da vase teze ‘kako smanjiti agresivnost kod dece’ treba deliti roditeljima jos u porodilistu kao bukvar sto se deli u 1. razredu.
    Jos kada bi se roditelji pridrzavali polovine tih teza ne bismo imali ni priblizno ovakvu situaciju kakvu sada imamo u drustvu.

    Jovana,(i svi roditelji agresivne dece) prosto ne mogu a da se ne pitam gde je bilo ranije vaspitavanje, saradnja, bliskost roditelj-dete… kakvo je bilo resavanje problema u ranijim fazama razvoja… Ako se dete naprasno promeni da li je praceno (od strane roditelja)njegovo psihicko stanje u predhodnom periodu, ako ga je nesto godinama mucilo i tistilo , mozda nije slucajno ako se je odjednom izlio vulkan agresivnosti.
    Da li roditelji osluskuju svoju decu, da li se zapitaju u svakodnevnim aktivnostima da li ce se neke stvari mozda negativno odraziti na razvoj njihove dece. Da li dovoljno ulazemo u svoju decu i pratimo ih kroz zivot ili pustamo stihijski ta mala bica da se sami snalaze u ‘divljini’. u komentarima se samo pominje da se roditelj oseca kao zrtva, mozda se dete u godinama svog odrastanja oseca kao zrtva pa sada to zeli i drugima.
    Ne verujem da na ljubav i emotivno ulaganje u decu ona to isto ne zele da vrate istom merom.

  8. nena says:

    imam veliki problem sa decom i roditeljima iz komsiluka. Moja deca ne smeju na ulicu da izadju zbog njih stalno ih biju. Kome da se obratim za pomoc

  9. Snežana says:

    Moja dobra drugarica ima problem sa mladjim sinom iz drugog braka. Naime iz prvog braka su ćerka i sin ostali kod oca, sada su odrasli ljudi sa preko 30 godina, a iz drugog braka ima 2 sina od 23 i 19 godina. Ovaj mladji je završio srednju školu ali tako što je ona stalno molila nastavnike da ga puštaju tako da bi od jedinica iz skoro svih predmeta ostajao bez ijedne ili sa jednom pa bi na popravnom opet bio pušten. Filozofija psihologa i direktora škole je bila da je bolje da ih puste i da na kraju imaju neku diplomu nego da se ispišu iz škole ako neće da uče. I dobro dobio je diplomu i postao punoletan. Uvek je bio problem novac jer je on tražio novac svakodnevno i ona mu je davala kad god je imala. Otac je invalidski penzioner ali nije usaglašen sa mojom drugaricom u smislu da ako ona kaže da nemaju da mu daju novac on izvadi i da mu a to je i ona znala da radi u obrnutoj situaciji. Nikad mu nije davala džeparac već samo kad traži i ako ima. Sada kad je odrastao i njegove potrebe mnogo veće zbog društva, izlazaka… ona ne može prati njegov tempo trošenja pojavljuje se problem. Doduše on ispoljava veliku agresivnost već par godina ali sada to dostiže kulminaciju. Tukao je oca i ranije i lomio joj stvari po kući ali njegov poslednji napad na nju, koji je ona snimala telefonom i poslala mi da čujem, jer je pominjao i mene, je vrhunac svega. On viče na nju da će i njoj i ocu da polomi glavu, koristi strašne reči šta će im sve uraditi uz gomilu odvratnih psovki. Kad je primetio da snima prokomentarisao je da ako slučajno to pusti meni da čujem pa ja dodjem da mu nešto kažem kako će nas obe zapaliti nasred njihovog dvorišta. Ostala sam zapanjena. Ja sam znala za sve što ona čini da bi on završio školu i da se oslanja na nju umesto da uči pa sam mu jednom, dobronamerno, rekla da bi trebao da sluša roditelje, da ih poštuje i da bi trebao i da uči jer bez škole se ne može. On se nasmejao i obećao da će se promeniti. Nisam mu ja držala predavanje ali pošto je on bio jako fin prema meni smatrala sam da kao njena drugarica mogu da mu skrenem pažnju na njegovo ponašanje. Sad vidim da nisam trebala iako je to sve bilo u jednoj rečenici. On inače igra fudbal u nekom klubu u njihovom mestu u okolini Beograda. Večeras je ona otišla kod svoje tetke i biće tamo. Po meni to nije rešenje njihovog problema a oni su nemoćni i ne zna kome da se obrati osim policiji. Šta ona može da uradi kao majka, mada ja mislim da je već kasno. Molila bih vas za savet jer agresivnost koju sam čula iz snimka me plaši.

    • Roditelj says:

      Poštovana, po svemu što ste napisali, u pitanju je vaspitna zapuštenost i ozbiljno nasilje u porodici. Adresa je centar za socijalni rad (možete se obratiti Vi, ali mnogo bolje da to urade otac ili majka) a oni će ih dalje uputiti gde i kako, najpre kod psihologa ili terapeuta.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.