Uključenost, a ne samo prisutnost

| 05/10/2011 | 0 Comments

U amfiteatru OŠ „Lazar Savatić“ u Zemunu juče je održana je tribina “Uključenost, a ne samo prisutnost“ koju su u okviru međunarodne Dečije nedelje organizovala udruženja „Prijatelji dece Zemuna“, „Evo ruka“ i RODITELj u saradnji sa CIP- Centrom za interaktivnu pedagogiju.
Na tribini su pored predstavnika pomenutih udruženja učestvovali i predstavnici osnovnih i specijalnih škola, kao i mame dece sa invaliditetom. Facilitator tribine bila je Vesna Zlatarović iz CIP-Centra za interaktivnu pedagogiju, koja je prisutnima predstavila osnovna značenja i razlike između inkluzije i integracije dece sa smetnjama u razvoju u okviru sistema osnovnog obrazovanja kao i razliku između medicinskog i socijalnog modela invalidnosti.


Cilj tribine bio je da skrene pažnju na to da sama prisutnost dece sa smetnjama u razvoju i mladih sa invaliditetom u redovnim školskim ustanovama nije dovoljna i ne podrazumeva i uključenost koja je neophodna na svim nivoima.
Tribina je pokrenula mnoga pitanja koja se dotiču trenutnog stanja u školama i problema i nesklada između zakonskih rešenja i trenutnih mogućnosti da se na njih odgovori, kao i potrebama za dodatnim servisima koji bi pružali podršku porodicama i neophodnosti saradnje svih sektora.

O važnosti činjenice da sistem obrazovanja treba da obezbedi jednako pravo i dostupnost sticanja znanja bez diskriminacije i izdvajanja, govorio je Milan Ilijin Micko iz Udruženja „Prijatelji dece Zemuna“, naglasivši da se na taj način šalje poruka i roditeljima dece sa invaliditetom da njihova deca nisu isključena iz svakodnevnog života, a oni kao roditelji prepušteni sami sebi.

Prema rečima prisutnih, većina pokušaja roditelja da upišu svoje dete sa nekim od stepena invalidnosti u redovno odeljenje, bili su samo integracija deteta u školski sistem, bez njegove prave uključenosti u sve aktivnosti unutar odeljenja. Veliki broj prepreka koje postoje u sistemu obrazovanja, od nedovoljnog broja profesionalaca do fizičkih barijera, onemogućavaju da se proces inkluzije sprovede u potpunosti i na pravi način.

Prema rečima Ane Ćosić Knežević, predsednice udruženja Evo ruka i majke deteta s smetnjama u razvoju, jedan od najvećih problema sa kojima se roditelji suočavaju jeste nedostatak podrške sistema. „Iako je moje dete krenulo u redovnu školu, posle kraćeg vremena bila sam prinuđena da ga ispišem i ponovo upišem u specijalnu jer škola nije mogla da obezbedi neophodne uslove za aktivno uključivanje mog deteta u redovne nastavne aktivnosti.“

I pored toga što se ukazuje na neophodnost oslanjanja na snage i ono šta svako dete može da uradi i postigne, u praksi je još uvek vidljiv pristup koji se oslanja na medicinski model i zbog toga još uvek postoje kolebanja i brojne prepreke: u stavovima, fizičke barijere i u organizaciji nastavnog procesa, koje je potrebno prevazići kako bi uključenost bila potpuna.

„Ovakav nesklad koji se dešava u praksi govori u prilog činjenici da institucije sistema ne rade sinhronizovano, a dodatno ni svi roditelji nisu u potpunosti upoznati sa zakonskim rešenjima niti sa pravima koja ostvaruju, istakla je Dragana Soćanin, predsednica Udruženja RODITELj, dodavši da su roditelji ključni akteri i to pogotovo roditelji dece koja nemaju smetnje u razvoju, a koji treba da budu vršnjačka podrška i oslonac u inkluzivnom procesu.

Vidljiv pomak od integracije ka inkluziji možemo pronaći u raznovrsnim primerima dobre prakse kojih za sada ima nedovoljno. Sa druge strane, takva situacija nam predstavlja značajan izazov i ostavlja prostor da otvorena pitanja i probleme pretvorimo u mogućnosti i rešenja i to aktivnim učešćem cele zajednice uz apsolutnu podršku institucija sistema naročito na lokalnom nivou.

 

Category: Beograd, Novosti, Saopštenja za javnost

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.