Diskriminacija: kako je prepoznati i kako reagovati?

| 11/08/2014 | 2 Comments

Šta je diskriminacija?

U današnje vreme, diskriminacija nam i nije tako strana reč, zahvaljujući tome što se toj temi – u cilju njenog sprečavanja – dosta posvećuje pažnja. Međutim, široka upotreba ovog termina dovela je upravo do toga da često nešto nazovemo diskriminacijom – a da to zapravo i nije, a isto tako određenu situaciju ne prepoznamo kao diskriminaciju kada to ona zaista jeste. Zato je važno znati šta je diskriminacija, koji sve oblici postoje, šta prepoznaje naš zakonodavni sistem, kako nas štiti – a što je najvažnije, moramo znati kako da je prepoznamo i šta možemo da uradimo.

Najjednostavnije rečeno: diskriminacija je nejednako postupanje prema jednakima i jednako postupanje prema nejednakima – na osnovu ličnog svojstva.

Šta to u praksi znači?

Diskriminacija jeste kada se pravi neopravdana razlika i kada se zbog nekog ličnog svojsva tretira jedna osoba ili grupa ljudi na drugačiji način od ostalih što za posledicu ima u startu nejednakost u šansama da ostvare ustavom i zakonom zagarantovana prava.

To je povreda načela jednakosti, nejednako tretiranje, obespravljivanje, stavljanje u gori položaj, privilegovanje, povlašćivanje, stavljanje u bolji položaj, isključivanje, odnosno dovođenje u podređen položaj pojedinaca ili grupa ljudi koji se nalaze u istoj, sličnoj ili uporedivoj situaciji.

Međutim, nije svako različito tretiranje i postupanje diskriminacija.

Diskriminacija postoji i ako se osobe ili grupe ljudi koje su u neravnopravnom položaju tretiraju na isti način. Tako na primer, diskriminacija jeste kada škola odbije da upiše dete zato što ima smetnje u razvoju, ali diskriminacija je i onda kada je dete sa smetnjama u razvoju, u razredu svojih vršnjaka, primorano da radi po istom programu i na isti način kao svi ostali. Za njega mora da postoji njemu prilagođen program, kako bi dobilo iste početne šanse da postigne svoj maksimum.

Takođe, odrasle osobe sa invaliditetom nalaze se u nejednakom položaju u odnosu na osobe koje nemaju invaliditet. Da bi se izbegla diskriminacija i sprečila dodatna marginalizacija društvo i država sprovode takozvane „mere afirmativne akcije“ koje omogućavaju jednakost u šansama, kako bi i osobe sa invaliditetom mogle da rade, uče, razvijaju svoje talente i veštine. Na taj način one postaju društveno uključene i ravnopravne, a društvo ima mogućnost da koristi svoj puni potencijal za društveni razvoj.

  • Diskriminacija može biti zasnovana na različitim ličnim svojstvima, koja su stvarna ili se samo pretpostavlja da ona postoje. Lična svojstva su, na primer, rasa, boja kože, državljanstvo, nacionalna pripadnost ili etničko poreklo, jezik, versko ili političko ubeđenje, pol, rodni identitet, seksualna orijentacija, invaliditet, bračni i porodični status, starosno doba, članstvo u političkim i drugim organizacijama i dr.
  • Diskriminacija se može se ispoljiti u različitim oblastima društvenog života.
  • Diskriminaciju može izvršiti svako, šalterski radnik,organ javne vlasti, sudija, lekar, nastavnik, policajac. Ona se može desiti bilo gde – na poslu, u školi, na fakultetu, u bolnici, na stadionu, u postupku pred organom javne vlasti, u sudu, u gradskom prevozu, na ulici…
  • Diskriminacija se može desiti bilo kome: pojedincima, grupama ljudi, ali i pravnim licima.
  • Diskriminacija može biti direktna ili indirektna, namerna ili počinjena iz neznanja. Može se desiti da neko učini akt diskriminacije prema drugom licu ili grupi lica, a da toga nije ni svesan/a.

Jedna osoba može biti diskriminisana po više osnova u jednoj oblasti (takozvana „višestruka diskriminacija“) ili po jednom osnovu u više oblasti.

Zato je vrlo važno informisati se o tome šta je to diskriminacija, kako se ona ispoljava i kako ona utiče na osobu koja trpi diskriminaciju. Posledice diskriminacije uvek su teške. One su nekada očigledne, a ponekad nisu vidljive i zato su opasne.[1]

1 Više o diskriminaciji, njenim oblicima, mehanizmima zaštite i podnošenja pritužbe možete pročitati na internet prezentaciji Poverenika za zaštitu ravnopravnosti: www.ravnopravnost.gov.rs

  • Prilikom pisanja pritužbe imajte na umu da nije svaka nepravda i diskriminacija. Navedite jasan osnov za za prijavu diskriminacije, odnosno priložite što više informacija o konkretnom slučaju gde se javlja diskriminacija i na koji način se ispoljila.
  • Priložite kopije i skenirane postojće dokumente koji mogu na neki način opravdati prijavu (mesto prebivanja, nacionalnost, lekarski izveštaji, preporuke IRK, diplome i nagrade osvojene na takmičenjima ili druge relevantne dokumente…).
  • Priložite detaljan opis konkretnog slučaja ili slučajeva diskriminacije: kada se desila prvi put, da li se konstantno ponavlja, ko je vrši, na koji način, šta je do sada učinjeno, da li ima reakcije nadležnih institucija, da li su već preduzimane inicijative od strane roditelja, zaposlenih u obrazovnoj ustanovi ili nadležnih institucija, da se ona spreči.

Zakonodavni okvir o zabrani diskriminacije u Srbiji

Načelo jednakosti i zabrana diskriminacije po bilo kom osnovu propisani su Ustavom Srbije, usvojenim 2006. godine.

Pored Ustava, postoje i antidiskriminacioni zakoni: osim opšteg Zakona o zabrani diskriminacije, od 2009. godine, postoje i zakoni koji se odnose na pojedinačne grupe: Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, Zakon o ravnopravnosti polova i Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina. Takođe, zakoni koji se odnose na različite oblasti, poput obrazovanja, takođe bliže uređuju to pitanje.Krivični zakonik definiše diskriminaciju kao krivično delo i predviđa kaznu zatvora do tri godine za osobe koje zbog različitih ličnih svojstava uskrate ili ograniče ljudska prava garantovana Ustavom i drugim aktima.

Srbija ima uglavnom uspostavljen pravni i institucionalni okvir za borbu protiv diskriminacije, međutim, i dalje su potrebni bolji mehanizmi prevencije, nadzora i zaštite.

Zakon o zabrani diskriminacije stupio je na snagu od 1. januara 2010. godine i njime se uređuje opšta zabrana diskriminacije, oblici i slučajevi diskriminacije, kao i postupci zaštite od diskriminacije.

Ovim zakonom takođe, ustanovljava se Poverenik za zaštitu ravnopravnosti kao samostalan državni organ, nezavisan u obavljanju poslova utvrđenih ovim zakonom.

Načelo jednakosti pretpostavlja jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva. Takođe, po Zakonu, svako je dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije.

Zakon prepoznaje sledeće oblike diskrinimacije(od člana 6 do člana 12):

  • Neposredna i posredna diskriminacija, povreda načela jednakih prava i obaveza, pozivanje na odgovornost, udruživanje radi vršenja diskriminacije, govor mržnje i uznemiravanje i ponižavajuće postupanje.
  • Teški oblici diskriminacije (član13) su(neki od navedenih u Zakonu): višestruka ili ukrštena diskriminacija, ponovljena i produžena diskriminacija, diskriminacija koja dovodi do teških posledica, ropstvo, trgovina ljudima, aparthejd, genocid, etničko čišćenje i njihovo propagiranje.
  • Postoje i posebni slučajevi diskriminacije(od člana 15 do člana 27): Diskriminacija u postupcima pred organima javne vlasti, diskriminacija u oblasti rada, diskriminacija u pružanju javnih usluga i korišćenju objekata i površina, zabrana verske diskriminacije, diskriminacija u oblasti obrazovanja i stručnog osposobljavanja, diskriminacija na osnovu pola, diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije, diskriminacija dece, diskriminacija na osnovu starosnog doba, diskriminacija nacionalnih manjina, diskriminacija zbog političke ili sindikalne pripadnosti, diskriminacija osoba sa invaliditetom, diskriminacija s obzirom na zdravstveno stanje.

Ovom prilikom bismo se posebno osvrnuli na članove Zakona koji se odnose na povredu prava jednakosti kada su u pitanju deca, osobe sa invaliditetom i diskriminacija u oblasti obrazovanja.

Izvod iz Zakona:

Diskriminacija u oblasti obrazovanja i stručnog osposobljavanja(Član 19)

Svako ima pravo na predškolsko, osnovno, srednje i visoko obrazovanje i stručno osposobljavanje pod jednakim uslovima, u skladu sa zakonom.Zabranjeno je licu ili grupi lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, otežati ili onemogućiti upis u vaspitno-obrazovnu ustanovu, ili isključiti ih iz ovih ustanova, otežati ili uskratiti mogućnost praćenja nastave i učešća u drugim vaspitnim, odnosno obrazovnim aktivnostima, razvrstavati učenike po ličnom svojstvu, zlostavljati ih i na drugi način neopravdano praviti razliku i nejednako postupati prema njima.(…)

Diskriminacija dece (Član 22)

Svako dete, odnosno maloletnik ima jednaka prava i zaštitu u porodici, društvu i državi, bez obzira na njegova ili lična svojstva roditelja, staratelja i članova porodice.Zabranjeno je diskriminisati dete, odnosno maloletnika prema zdravstvenom stanju, bračnom, odnosno vanbračnom rođenju, javno pozivanje na davanje prednosti deci jednog pola u odnosu na decu drugog pola, kao i pravljenje razlike prema zdravstvenom stanju, imovnom stanju, profesiji i drugim obeležjima društvenog položaja, aktivnostima, izraženom mišljenju ili uverenju detetovih roditelja, odnosno staratelja i članova porodice.

Diskriminacija osoba sa invaliditetom (Član 26)

Diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života.Način ostvarivanja i zaštita prava osoba sa invaliditetom uređuje se posebnim zakonom.

Pritužba zbog diskriminacije podnosi se Povereniku za zaštitu ravnopravnosti lično ili u ime drugog lica uz ovlašćenje. Preuzmite Formular za pritužbu:

 [1]Izvor: http://www.ravnopravnost.gov.rs/

fotografija: Freedigitalphotos.net

Dragana Soćanin

Tags: , , ,

Category: Aktuelni projekti, I roditelji se pitaju, Obrazovanje

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.