Da li se s mucanjem može izaći na kraj?

| 06/12/2014 | 1 Comment

Nedoumice oko pristupa u tretiranju mucanja muče i dan danas stručnjake širom sveta. Najčešće se spominje multidisciplinarni pristup obzirom da je mucanje kao klinički entitet nastalo međudelovanjem psiholoških i neuroloških faktora. Treba razumeti prirodu nastanka mucanja kako bi mu se približili terapeutski, razumeli ga i omogućili njegovo prevazilaženje.

Naime, mucanje nastaje na bazi neurotske konstitucije ličnosti koja se kao takva nasleđuje, te se stoga kaže da se za mucanje nasleđuje samo predizpozicija. Nasleđuje se neurotska preosetljivost mišića koji opslužuju govor. Na isti način se nasleđuje sklonost za pojavu tikova, za pojavu hiperkativnosti, poremećaja pažnje, opsesivno-kompulzivnog ponašanja i dr. Razna uzbuđenja, pozitivno ili negativno potkrepljena, neadekvatna porodična atmosfera, psihološke i druge traume, sa kumulativnim efektom u ovom slučaju, vremenom lako naruše već predisponirani autonomni nervni sistem i desenzibilišu određena jedra i centre u mozgu koji će poremetiti svoju biohemijsku regulatornu funkciju.

Elementi koji su narušili biohemijsku harmoniju su upravo prvi na liniji fronta u borbi protiv lečenja mucanja. Pošteda od stresova, čak i pozitivnih uzbuđenja, “štelovanje” porodičnih odnosa i atmosfere, život bez žurbe i napetosti jesu “alfa i omega” u terapiji lečenja mucanja. Svaki element u životu deteta za koji se tvrdi da je doprineo njegovoj neurotizaciji mora da se prepozna i neutralizuje. Ponekad je potrebno da se roditelji podvrgnu individualnoj psihoterapijskoj proceduri ukoliko svojim ponašanjem dodatno doprinose neurotizaciji deteta.

Jednom raštelovan autonomni nervni sistem iziskuje stabilniju strukturu ličnosti u borbi protiv potpune neutralizacije neurotičkih simptoma. Dakle, detetu koje muca je potrebno izgraditi samopoštovanje na bazi pozitvnih osobina deteta ili talenata koje poseduje. Naučiti dete da bude ponosito, te da nauči da brani svoj stav, da bude siguran u sebe i svoje sposobnosti, da se jednom rečju dobro oseća u svojoj koži.

Tog momenta kada dete shvati da je opterećen problemom oko govora, oko svoje fluentnosti, te spozna da okolina na to podosta obraća pažnju i kritikuje ga, problem se tako reći udvostručuje. Naime, nastaje „problem od problema“ strepnjom popločan put u začarani kružok „strah od govora“ koji dalje vodi u „strah od straha“ u kojima psihijatri prepoznaju elemente anksioznosti i fobije.

Interesantno je da agresivnija deca koja mucaju „bolje prolaze“ jer im dodatna agresivnost u ovom slučaju ide u prilog u smislu „borbe i povlačenja“. Strah od govora se stručno naziva logofobija. To su situacije u kojima je dete pojačano disfluentno, kao na primer govor pred autiditorijumom, pred autoritetom, nepoznatom osobom, prilikom korišćenja telefona i sl. Kada dete ustanovi da izbegavanjem datih situacija ređe „upada“ u govorne blokove, na dalje će se češće opredeljivati za soluciju koja je izbegavajuća. Roditelj mora da bude obučen i instruiran od strane logopeda da prepoznaje takve kritične situacije i da ohrabruje dete da se izbori sa datom situacijom. Izbegavanjem kritičnih situacija se strah pothranjuje a mogućnost da se stvaraju nove „kritične situacije“ se time umnožava.

Da je mucanje psihološki fenomen, u prilog tome ide činjenica da većina osoba koje mucaju zapravo imaju pojačane tegobe u određenim situacijama u odnosu na druge „bezbedne“ situacije. Takođe, dete koje se igra sa kućnim ljubimcem nikada ne muca dok se obraća životinji u toj simboličkoj igri.

Svaka terapija usmerena na lečenje mucanja ukoliko u svojoj primeni ne sadrži elemente bihejvioralne i porodične psihoterapije biću slobodna reći da je možemo nazvati nepotpunom. Usporavanje govora i učenje novog načina fluentnog govora, umekšavanje pojedinih izgovornih glasova i relaksacija su sastavni deo tretmana. Kada dete jednom ovlada tehnikom s kojom prevazilazi poteškoće, permanentnim korišćenjem tehnike od jutra do počinka može da urodi stvaranjem novih neuroloških puteva i inhibicuju starih koji vremenom bivaju zaboravljeni. Smatra se da se s godinama smanjuje mucanje a faktor koji doprinosi tome zasigurno je, sem emocionalne zrelosti i verovatnoća da je osoba pronašla način na koji će govoriti tečno bez smetnji.

Autor: Nataša Labović, spec. logopedije

Pročitajte i druge tekstove ovog autora

 

 

 

Tags: , , , ,

Category: Centar za rani razvoj, Saveti logopeda, Stručni tekstovi

Comments (1)

Trackback URL | Comments RSS Feed

Sites That Link to this Post

  1. PSIHOBRLOG PREPORUČUJE 12/12/2014 | PsihoBrlog | 12/12/2014

Leave a Reply

Your email address will not be published.