“Moj suprug i ja smo se uvek zalagali za prirodne i neobične stvari. Kad smo saznali da sam u drugom stanju, krenuli su planovi, a sa tim i  smišljanje imena deteta i gde ću se i kako porađati… Smatrala sam da u manjim porodilištima postoji više razumevanja prema porodiljama, ali takođe i  da takva porodilišta nisu najbolje opremljena.
“Surfujući”  po sajtovima i raznim blogovima, saznala sam da u Beogradu, u Gradskoj bolnici postoji porođaj u kadi. Suprug i ja smo se oduševili i jednoglasno odlučili da se porodim u tom porodilištu i da svom detetu priuštimo nešto lepo.
Devet meseci je polako prolazilo, a sa njima i želja da ugledamo naše malo biće i da mu zajedno poželimo dobrodošlicu na ovaj svet je rasla.
Raspitivala sam se koje analize moram da uradim pre takvog porođaja,  i da li postoje neka stanja kod kojih je takav porođaj neizvodljiv. Sve sam blagovremeno pripremila od potrebne dokumentacije. Došao je i taj dan, beba je odlučila da izađe. Secam se,  bio je to jedan jako topao prolećni dan, sve je mirisalo na rađanje. Bila sam spremna da napokon uradim najbolju stvar u Životu. Doveli su me do porođajnog stola, imala sam kontrakcije na dva minuta i bile su dosta bolne, a bila sam otvorena  tek 4,5cm. Čekala sam da mi se i muž  pridruži. Kad mi se i on pridružio, sačekali smo da mi napune kadu. Oko mene su se preplitali zvuci uplašenih trudnica koje čekaju da se porode i otkucaji srca naše bebe na aparatu, sve je bilo tako nestvarno.

Kao u đakuziju

Kad su mi rekli da mogu da uđem u kadu i da je sve spremno, imala sam utisak kao da sam u nekom filmu i da će se sve tako lako odigrati. Prešla sam u kadu, muž i babica su mi pomogli. Kada sam legla i osetila mehuriće koji me masiraju svuda po telu, samo sam pomislila  – “kako je ovo lepo”. Osetila sam se kao da sam u nekom odmaralištu, a ne na porođaju. Čak  je pored mene je bio muzički stub, svirala je muzika, a babica je dodala da možemo sami da biramo muziku. Sve se jako brzo odigralo,  na moju srecu ,mislila sam da će to trajati ceo dan.

U kadi sam bila čitavih 45 min, slušala muziku i ćaskala sa mužem, bilo mi je žao zena koje su pored mene zapomagale i neutešno tražile pomoć. Posle 45 min “brčkanja” osetila sam kako mi se naponi nadovezuju na kontrakcije, bilo mi je jako vruće i teško sam disala što od tople vode, što od toplote u sali, pa sam tražila da izađem iz kade i pređem na sto. Takođe sam se uplasila da nisam dovoljno otvorena a beba je htela napolje.

Kad sam prešla na sto, babica je proverila koliko sam se otvorila i rekla mi da kad osetim napon da slobodno guram. Pozvala je doktora i tad su mi skroz prestale kontrakcije, više me nije ništa ni malo bolelo. Samo sam osetila kako mi srce ubrzano lupa od sreće što ću napokon videti svoje dete i što ću dobiti najlepšu ulogu u životu. Nije prošlo mnogo, beba je već bila na mojim grudima i pomalo plakala. Plakali smo i muž i ja sa njom, bili smo presrećni. Rodila se naša mezimica…
Ovo je bilo najlepše iskustvo u mom životu, sve je prošlo dobro i bez puno straha, prosto sam uživala u svakom trenutku svog porođaja i ako nije bilo baš bezbolno, ali bilo je prijatno opustiti se i odmoriti se u toploj vodi. Obećala sam sebi da ću i sledeći put sigurno i bez razmišljanja ponovo otići u kadu da se opustim, pa ako uspem da se i porodim. Svakoj majci bih preporucila ovo divno iskustvo, umesto da se plaše, da dođu i da uživaju. Treba svaki strah ostaviti za sobom, doći i opustiti se kao da ste došle u kozmetički salon, a ne u bolnicu.”

Mada smo daleko od vremena naših baka koje su se porađale same, u njivi, čini se da smo isto toliko daleko i od svetskog trenda da porođaj bude što prirodniji čin, a da se medicina upliće samo kada mora. Taj trend polako dolazi i u Srbiju, a kroz razne inicijative žene shvataju da je porođaj ne samo divan događaj, već nešto što u najvećoj meri zavisi od njih. Ovih dana Krugolina nas je na svom blogu obradovala vešću o maloj “rupici” u sistemu, koji nam u mnogome vezuje ruke.  Na žalost, mnoge uobičajene stvari u inostranstvu, kod nas se karakterišu kao nepoželjne, izmišljanje ili razmaženost porodilja.

Porođaj - sreća iščekivanja, a ne išekivanje strepnje

Udruženje RODITELJ se zalaže da trudnice i porodilje u Srbiji dobiju ljudski tretman barem nalik onom u inostranstvu, da  se ženama koje žele da se porode na najprirodniji način, to i omogući, da se u dogovoru sa lekarem i porodiljom porođaj i sve što mu prethodi i sleduje bude najbolji i najbezbedniji mogući i za majku i za dete.

Zato smo pitali mlade žene kako one vide iskustvo porođaja po njihovoj meri. Da li bi išle u školu roditeljstva, primenjivale disanje, kadu, neke od metoda opuštanja, da li bi odbile indukciju, epiziotomiju, da li bi možda birale doktora, ili želele epiduralnu anesteziju, da li bi bebu istiskivale ležeći ili u nekom drugom položaju…

Obilje informacija  i masovna upotreba interneta uticali su na to da danas žene veoma informisane odlaze da se porode. Ali zato zdravstveni sistem, s retkim izuzecima, “kaska” i uglavnom ne dozvoljava da porođaj protekne u skladu sa  željama porodilje (podrazumeva  se da je ženino odbijanje ili prihvatanje  određene procedure medicinski opravdano)

Priča 1:

Zadovoljna sam kako je izgledao moj porođaj, jedino nisam išla na vježbe za trudnice, i to mi je žao. Išla sam u školu roditeljstva,  u kojoj je naglasak bio na psihološkom aspektu roditeljstva. Muž je bio pored mene na porođaju. Kad su krenuli naponi, dobila sam dozvolu svog doktora da stanem na noge, i da za početak guram u stojećem položaju, i hvala mu za to.

Priča 2:

Moj izbor bi bio Škola roditeljstva i priprema  za trudnoću, porođaj, a i negu bebe u prvim nedeljama  Svakako bih uvrstila i vežbe disanja i  relaksacije od samog početka, pod obavezno.
Insistirala bih na prirodnom porođaju, bez indukcije, prokidanja vodenjaka i slično, ali sa epiziotomijom. Smeta mi obavezno ležanje na stolu. Nedostaje više slobode u porođaju(i mogućnosti, npr. pilates lopta). Srećom, ja sam veći deo svog porođaja provela kod kuće  i mogla sam da se krećem i zauzimam položaje koji mi prijaju.Zalažem se za prisustvo oca deteta, bez uslovljavanja (mada u suštini nemam ništa protiv urednog nalaza brisa grla i nosa).

Priča 3:

Insistirala bih na carskom rezu, pitala bih doktora sve što sam pitala po forumima, i nalazila na internetu. Realno, razlika je što sam ovako bila osam sati na stolu da bi došla do operacione sale, i što sam doktora videla samo kad su me vozili u  salu ( ne računam vizite). Drugo, ni dan danas ne znam šta sam potpisala dok sam ležala na onom krevetu ( neku saglasnost za nešto) – to mi je totalno nebulozno, posle dve boce indukcije, onesvešćivanja, kontrakcija na  minut  daje mi se nešto da potpišem, a niko mi ne kaže šta je to. Ipak, krajnji utisak sa porođaja mi je pozitivan.

Priča 4:

Moj drugi porođaj je bio savršen. Išla sam na pripreme, nije ubrzavan, dobila sam stimulaciju posle otvorenosti od sedam  prstiju, koju sam mogla da odbijem. Bila sam u kadi, moj muž je bio sa mnom, porađao me je doktor koji mi je vodio trudnoću i babica se potrudila oko mene,  tako da nisam imala epiziotomiju.

Priča 5

Moji su  porođaji bili idealni: išla  sam u Školu za roditeljstvo, pitala doktora sve što me zanima, prirodno se porađala sva tri puta ( i opet bi), suprug bio prisutan i aktivno učestvovao…a plana nije bilo u druga dva porodjaja: drugi bio ekpresan( podatke mi uzimali posle porođaja), a treći se otegao  Jedino fali humanosti, bolja opremljenost bolnica i ljubaznije pedijatrijske sestre i bolje obučeni pedijatri na neonatologiji.

Priča 6:

Iako se nisam porađala  do sada, mogu da zamislim porođaj po meri(bez uticaja nekog prethodnog iskustva): Išla bih u školu roditeljstva, a doktora ne bih pitala ništa jer bih sve podatke našla na internetu), tj pitala bih samo ono što mi nije jasno i oko čega postoje oprečna mišljenja. Ne bih insistirala na prirodnom porođaju bez indukcije i epiziotomije po svaku cenu, jer ne bih mogla da znam koliko je to opasno za bebu (tražila bih da mi se objasni zašto tako mora, ako mora). Za prisustvo supruga mislim da ne bih bila. Na carskom rezu ne da ne bih insistirala, nego bih pristala na njega samo ako bih morala (ako bi postojale ozbiljne medicinske indikacije za isti). Plan za porođaj ne bih pravila, najviše bih volela da me porodjaj iznenadi, da utrčim u porodilište, da me hitno pošalju u salu, posade na sto, porodim se za 5 minuta, odspavam i odem kući.

Priča 7:

Dozvolila bih da porodilje urade same pripremu kao što su brijanje i klistir (to je neprijatan deo, a recimo briju te iako si obrijana, barem su mene). Onda tu mogucnost da može da se stoji ili šeta u toku porođaja. Tražila da bi da pregled u toku porođaja bude posebno nežan. Pregledi su jako bolni, a videla sam da ne moraju da budu kada me je pregledala doktorka Kostić iz Zvezdare, osetila nisam pregled. Epiziotomij i  indukcija samo ako mora. Volela bi kada bi doktori malo više objašnjavali. I pitala bi ih svašta bez obzira na informisanost. Takože sam za prisustvo muža i za pohađanje vežbi za pripremu za porođaj.

Priča 8:

Volela bih:
- da doktor koji mi je vodio trudnoću bude prisutan na porođaju

-  da imam babicu koja je od koristi i trudi se da se osećam kao ljudsko biće ( takvu sam imala na drugom porođaju)-  da moj suprug može da bude prisutan

-  da mogu da dobijem epiduralnu anesteziju ukoliko želim

- da mogu da ustanem, šetam, promenim položaj tokom faze otvaranja
- da mi se tokom porođaja objasni šta mi se radi ukoliko je potrebna bilo kakva intervencija
- da dobijem lokalnu anesteziju pre ušivanja
- da moj muž može da  dođe i vidi, drži, presvuče bebu posle porođaja
- da se obrati pažnja tokom vizite na svaku porodilju pojedinačno
- da se uradi Ultrazvučni pregled pre otpuštanja iz porodilišta
- da me pedijatar otvoreno obavesti o stanju moje bebe( umesto sto samo šuška sa sestrama i stvara nepotrebnu zabrinutost.

Priča 9:

Meni su  bebu stavili na grudi čim su je sredili, dok je druga devočjica izlazila. Nije mi smetalo to što mi je babica uradila pripremu, jer me je pitala da li imam svoj brijač, i da li imam čepiće ili da mi uradi klizmu. Posle porođaja, dali su mi mogućnost da biram odelenje ili bebi frendli i objasnili zbog čega. Objasnili su mi zbog čega bi da pokušaju prirodan porođaj pre nego carski rez i ja sam se složila da pokušamo, pod uslovom da nema nikakvog rizika za bebe. U vizitama nam je svakodnevno bio dr Bojović iz Zvezdare koji je i posle vizite dolazio da pita svaku od nas kako se osećamo i ima li ikakvih problema, a znam i da je van smene zvao da pita kako sam zbog velikih oscilacija u pritisku i jakog krvarenja.

Drage trudnice i mame, kako bi Vi želeli da se porodite? Recite slobodno,  što je naš glas jači, ima više šanse da ga drugi čuju!

“Baby friendly, jel to ono kad je beba stalno s tobom, niko da ti pomogne i pokaže bilo šta, mučiš se a tek si se porodila? Ne bih ja to, hvala” Ovako obično reaguju tek porođene žene ako ih pitate da li će u “bebi frendli“ program ili ne(u onim porodilištima gde imaju „privilegiju“ da biraju). A zašto?

Zbog čega je jedna sjajna inicijativa, program koji je obavezan u mnogim svetskim porodilištima i koji nas vraća na prirodni početak, povezanost majke i deteta od prvog minuta, nešto čega se novopečene mame u Srbiji plaše? Šta to fali našem programu bejbi frendli?

Majčino mleko od početka

Pa to što nije prijateljski nastrojen mamama, još manje bebama. Čast izuzecima, ali uprkos činjenici da je ogromna većina porodilišta u Srbiji uključena u „BFHI“ to jest „Bebi frendli bolnički program“, često se dešava da se u tim ustanovama ne ostvaruju ni osnovni zadaci iz tog programa. To su priznali čak i ljudi iz ministarstva zdravlja, priznavši da u malom broju porodilišta beba dobije prvi podoj u roku od sata od rođenja, što je jedan od najvažnijih postulata iz programa „10 koraka do uspešnog dojenja“.

Teško je reči zbog čega se sjajno zamišljen program vremenom preokrenuo u „kako olakšati malobrojnom medicinskom osoblju“ u našim pretrpanim porodilištima. Počeci „Bebi frendli programa“ u Srbiji, 1995. godine, kada kako svedoči doktor Đurđa Kisin iz Instituta „Dr Milan Jovanović Batut“, mnoga porodilišta u Srbiji nisu imala ni toplu vodu, bili su teški. Ideja, da se ovim programom utiče na obeshrabrujuće mali procenat mama koje isključivo doje svoju decu, delom je uspela, jer je taj procenat za proteklih deceniju i po drastično porastao. Da li isključivo zahvaljujući bebi frendliju ili su i drugi faktori uticali, nije ni bitno. Tek, taj procenat je još uvek nizak, i borba za dojenje u Srbiji je praktično tek na početku.

Udruženje RODITELj se u tu borbu uključilo od samog osnivanja. Zbog tretmana prema nama u porodilištu, zbog problema s dojenjem, nerazumevanja na svakom koraku Udruženje RODITELJ je i osnovano. Za ove četiri godine trudili smo se da svojim delovanjem pomažemo roditeljima, edukujemo ih, dajemo savete koji će im olakšati roditeljsku ulogu. Već četiri puta smo obeležili Svetsku nedelju dojenja, a svakodnevno dajemo savete za uspostavljanje i održavanje laktacije, pomažemo u edukovanju budućih mama kako da uspešno doje i razbijamo predrasude vezane za ovaj način ishrane.

Udruženje RODITELJ nije pristalica kritika radi kritike. Program koji već više od decenije opstaje u Srbiji, ima mnogo dobrih strana, sjajno je zamišljen i trebalo je mnogo vremena i volje da se implementira u velikom broju porodilišta. Ali, postavlja se pitanje zbog čega je doživljaj bebi frendlija koji imaju stručnjaci i roditelji tako različit?

Kao što je dobro primetila dr Elizabet Paunović, pomoćnica ministra zdravlja, ako imamo 54 od ukupno 58 porodilišta koja sprovode bebi frendli program a samo 10 odsto beba u okviru jednog sata po porođaju uživa u blagodetima majčinog mleka(što je izričlita preporuka Svetske zdravstvene organizacije i prvi postulat bebi frendlija), šta je tu prijateljski prema bebama, a šta prema majkama? Na žalost, država nije sama došla do ovog pitanja, nego su njega postavili inostrani sagovornici na konferencijama posvećenim deci. I naša delegacija se postidela. I rešila da učini nešto. To je dobro, Udruženje RODITELJ će svim svojim snagama i kapacitetima učiniti sve da program „Bebi frendli plus“ pruži više,  pre svega majkama i bebama. Ministarstvo je napravilo prvi korak – formirana je Radna grupa ministarstva, sastavljena od predstavnika UNICEF-a, ministarstva, instituta za javno zdravlje, načelnika porodilišta iz Srbije i predstavnika nevladinih organizacija koje se bave dojenjem i decom.

Udruženje RODITELJ poziva vas mame (kao i druge članove porodice), da date svoje sugestije, predloge, kažete šta je ono što vam je smetalo, kako zamišljate svoj idealan porodjaj? Šta vam je najviše smetalo u porodilištu? Da li ste odmah dobili bebu, stavili je na grudi, da li vam je omogućen kontakt koža na koža? Da li vam je osoblje na valjan način pokazalo principe dojenja? Da li je beba bila sve vreme s vama? Kako bi želeli da izgleda bebi frendli program i šta on po vama treba da znači?

Stavite to na papir, iznenadićete se kad vidite koliko je tih željenih postupaka besplatno! Svoje predloge i pitanja šaljite na mail info@roditelj.org ili se javite na telephone 064/2206-438 ili 064/3293-040.

Udruženje RODITELJ će svojim radom u Radnoj grupi, ali i budućim projektima i aktivnostima učiniti sve da mame, bebe ali i očevi dobiju tretman kakav najradosniji događaj zaslužuje!

Rezultati

Prema podacima Batuta, najvažniji rezultati ’’Bebi frendli programa“ u Srbiji postignuti do sada obuhvataju:

• implementaciju BFHI programa u 54 od 58 porodilišta u Srbiji. Ukupno, 49 porodilišta je dobilo sertifikat da su “baby-friendly” (78% porođaja u zemlji).

• Uslovi za posete članova porodice su uspostavljeni u 70% porodilišta (ranije to nije bilo dozvoljeno)

• Očevima je dozvoljeno da prisustvuju porođaju u 10% porodilišta

• Škole roditeljstva su uspostavljene u 60% domova zdravlja

• Međunarodni kodeks marketinga zamena za majčino mleko (u daljem tekstu Kodeks) je imlementiran u zakone koji su usvojeni u Skupštini Srbije 2005. godine

• Stopa isključivog dojenja se povećala: sa 3.6% u 1996. godini, 11% u 2000. do 22% u 2005. Godini

Iako su ovi rezultati za poštovanje i zahtevali su veliko angažovanje zdravstvenih radnika, smatramo da može da se radi mnogo bolje, pre svega kada je u pitanju ljubaznost, topla reč i ljudska briga prema ženama i bebama. One to zaslužuju!

Još malo o viđenju Bejbi frendlija u Srbiji pročitajte na našem blogu na B92.

Angelina Radulović, Udruženje RODITELJ

До 18. септембра 2003. године, када је свијет угледао мој дјечак Андрија, нисам могла ни да претпоставим шта значи бити родитељ и доживјети осјећај који преплави цијело биће и који чини да те није брига ни за шта више сем за то мало створење које је до прије неколико минута било дио тебе и куцало заједно са твојим великим срцем. А кад се осјећај понови, три године касније, кад сам на свијет донијела Петра, живот добија нови, посебан смисао.

Свака мајка ће рећи да је њено дијете највољеније и најжељеније на свијету али ја за своју дјецу могу тврдити да имају љубави и пажње као мало које дијете на свијету. Толико смо их жељно чекали и девет мјесеци, колико су били у стомаку, сакупљали љубав намијењену само за њих. Толико се љубави скупило да понекад не знам да ли је један живот довољан да им сву ту љубав дамо.Само због тога ми је жао што не живимо вјечно, али и вјечност би била мала да пружим својим синовима све оно што осјећам и желим за њих.

Мој супруг и ја смо у браку четири године. Андрија је зачет непланирано, док смо се још забављали али смо од првог тренутка знали да је то оно што нам је недостајало да будемо потпуно срећни. Девет мјесеци прошло је као трен, свакодневно смо мазили малу “тачкицу” у стомаку, како смо га тада звали. Био је толико сићушан кад смо га гледали на ултразвуку да смо се бојали како ћемо га држати, чувати, купати…..и свеједно једва чекали дан када ће се родити, како бисмо коначно постали права породица. И тај дан је дошао… бојала сам се порођаја, али осјећај да ћу коначно држати свог сина учинио је да сви остали осјећаји и страхови постану небитни.

Родио се лако, нисам се нимало намучила, јер је мој анђео знао да га вани чека пуно љубави и топлине и одлучио је да не чека ни трена па се родио за непуних 15 минута. Кад сам га угледала почела сам да плачем… Бабица га је држала поред мог узглавља а ја сам га мазила по лицу…Нисам могла да вјерујем да се коначно остварило све што смо ишчекивали толико дуго, и сваки од тих девет мјесеци тад ми се учинио као година, јер нисам могла вјеровати да смо толико могли чекати… иако су ми пролетјели док сам била трудна, у том трену чинили су ми се најдужи на свијету…
А онда смо, након три године, одлучили све то поновити… са малом разликом, што смо овог пута девет мјесеци ишчекивали нас троје… Андрија се једнако радовао брату као и ми… Мазио је мој стомак и говорио како је унутра његов брат који га сад све шлуса, пјевао му пјесмице, причао приче… Једном ме питао: “Мама, могу ли само на трен да уђем у твој стомак, само да видим брата, одмах ћу изаћи”. Смијали смо се као луди тој дјечјој радозналости. Овог пута девет мјесеци нам је трајало као девет година, чинило ми се да никада нећу родити, толико сам жудјела да опет осјетим оно нешто што се доживи само у том трену кад то мало биће изађе вани и угледаш га по први пут ….тај осјећај се не може упоредити ни са чим другим…ни са првим пољупцем, ни загљајем, па ни са првим изреченим “мама”… јер тај осјећај заиста је јединствен… и поновио се, 27. августа прошле године када се Петар коначно одлучио упознати са нама.Тог дана наша породица постала је комплетна и савршена.

И данас, кад се вратим поново на та два најзначајнија дана у мом животу, могу слободно рећи да не доживјети их у ствари значи не живјети уопште…

Термин за долазак моје бебе на свет био је 7. јул 2007. Нисам ни слутила да ћемо проћи термин јер сам строго лежала, пила лекове и одражавала трудноћу. Са стрепњом сам дочекивала сваки дан и Бога молила да уђем у девети месец. Чудо се догодило и прошао је и 7. јул а моја беба још није хтела да упозна спољни свет. Тад су ми саветовали да будем активнија, сваки дан сам ишла у шетњу два пута и пењала се степеницама на четврти спрат. Обављала сам и све кућне послове и тако се физички припремала за порођај. Након неколико дана, тачније 12. јула, отишла сам у болницу на преглед и договорила се са гинекологом др Светланом Петаковић да дођем ујутро да ме породи. Још раније сам се одлучила за порођај природним путем.

Тог Петровдана супруг и ја смо се сликали, још малко уживали и мазили сад већ повећи стомак а предвече смо кренули до града. Шетали смо више од два сата, кући смо дошли тек око пола једанаест, а ја сам тако уморна одмах и заспала. Знала сам да морам да се наспавам и да за сутра будем одморна. То јутро ме је пробудио сунчев зрак најављујући леп дан. Било је топло и спарно јутро. Договорила сам се са мојом бебом да данас буде добра, да се не боји и да ћемо јој сви помоћи да се роди. Спремила сам се, последњи пут сам обукла моју роза трудничку хаљину и узела већ давно спремљену торбу. Мама Велика ми је пожелела да будем јака као што је и она била пре 28 година када је мене донела на свет. Њене речи дале су ми још јачу снагу. Упутила сам се ка болници. Са мном су били мој супруг Слободан и моја тета Сенка.

На пријемном одељењу ме је дочекала сестра Лигија, мама мог најбољег друга. Одлично, помислих, познато лице било је ту. Одмах су ми урадили ЦТГ, осетила сам и једну јачу контракцију, јачине око 50. Пресвукла сам се а потом су ме одвели на одељење. Одмах су ми урадили клистирање и прикључили ме на индукцију. Тад сам погледала на сат, било је пола девет. Др Светлана Петаковић ми је рекла да неће журити и да би требала да се породим око поднева. Насилно ми је пробушила водењак. Тад сам била већ три и по прста отворена. Била сам савршено смирена и одлучна да тако и остане. Болови су у почетку били слабији и јављали су се на пола сата. Добила сам и две ињекције. Најпре сам шетала по соби, са флашом инфузије у руци јер ми је тако било лакше. Желела сам да се сто боље концентришем, непрестано мислећи на оно што ме чека. Бојала сам се јако да нешто не пође по злу, да се не уплашим. Ја сам ипак прворотка. Зато сам понављала у себи, мораш бити смирена и опуштена, ради све онако како ти кажу. То је најбоље и за бебу и за тебе. Мазила сам стомачић и причала беби да смо заједно јаче. Бабица ми је саветовала да кад осетим болове дишем убрзано, кратко и на уста, као да дахћем. Ускоро су болови постали интезивнији и јачи, јављали су се на 20 минута, па потом на 15 минута. Др Петаковић ме је прегледала и рекла да се отварам полако.

Све је ишло по плану. Вратила сам се у собу и мало прилегла. Само сам мислила позитивно, јако сам желела моје чедо. Бабице су ме непрестано обилазиле да провере како сам и која је јачина болова. Болови су постајали интезивнији, и сад су се јављали чешће. Кад су били на десет минута звала сам бабицу. Тад су ме одвели у порођајну салу, било је око пола један. Др Петаковић ме је прегледала и рекла да сам доста отворена, и да се не бринем. Ускоро ће све бити готово. Прикључили су ме на ЦТГ, да могу да прате откуцаје бебиног срца и јачину болова. Докторка је затим отишла у амбуланту да обави још неке ултразвучне прегледе а бабице су остале крај мене. Лежала сам на порођајном столу, сасвим смирена и спремна да дам све од себе да ускоро држим у наручју моју слатку бебицу. Послушала сам савет бабице, дисала сам кратко и на уста за време болова. Стварно ми је помагало. У себи сам говорила буди смирена, дошла си овде да се породиш, хајде да то обавимо што пре и да онда срећна са бебом идеш кући. Слушала сам откуцаје бебиног срца, а тад на порођајном столу минути су ми изгледали као године. Болови су сад постали неиздрживи, никад у животу нисам осетила такав бол. Дошао је и тај тренутак. Екипа се окупила око мене, др Петаковић, гинеколог, др Докић, неонанатолог и све присутне бабице. По откуцајима бебиног срца др Петаковић је закључила да се пупчана врпца обмотала око врата и тад су ми убрзали индукцију. Порођај је морао да почне одмах. И у том моменту сам била смирена, мислила само позитивно и имала поверење у људе око себе. Јачина болова на ЦТГ апарату сада је била између 130 и 140. Нисам ни осетила са су ме сецнули да помогну беби да се лакше роди. Докторка ми је рекла да кад наиђе следећа јака контракција да удахнем јако и гурам из све снаге. На њене речи „сад“ то сам и урадила, моја жеља за бебом била је огромна. Беба је кренула, али то није било довољно да се роди. Докторка је рекла да останем мирна и да ћемо покушати поново. Кад се појавила следећа контракција удахнула сам дубоко и гурала бебу јако, најјаче сто могу. Такође и моја беба ми је помогла јер је и она била већ нестрпљива да ме упозна. Све сам урадила по инструкцијама, задржала бебу кад ми је докторка рекла да не би излетела нагло. Зачула сам плач моје мале Наташе. Све је било готово. Одмах су ми је дали у наручје и питали ме какав је осећај. „Предивно“ рекла сам кратко, али, верујте, то се речима не може описати.

Наташа је била тешка 3100г и 51цм дугачка. Имала је црну косицу. Неонатолог, др Драгана Докић је одмах прегледала бебу, глава и једна рукица су јој биле модре. Одмах је прикључена на кисеоник. Мене је др Петаковић ушила уз симпатичан коментар да ради ситан вез. Кад је завршила рекла сам јој да се ускоро видимо јер Наташа жели и бату и секу. После порођаја пренели су ме на покретни кревет и била сам у ходнику скоро 2 сата. Потом су ме одвели у собу и рекли да сад могу и да одспавам. Моју бебу сам опет видела увече око пола осам кад ми је педијатријска сестра донела на први подој. Више није била модра, др Драгана Докић љубазно ми је објаснила да је све са бебом у реду и да могу да будем мирна. Могла сам да се препустим уживању са бебом. Једва сад чекала да је подојим иако смо и моја беба и ја то тек училе. Захвалила сам се беби што ме је послушала данас, а и она мени што сам била смирена и јака и то са једним великим мееееее!

Желим, такође, да се захвалим добрим људима из болнице Сремска Митровица који су били уз мене, дивној др Драгани Докић која је бринула о мојој беби и упутила ме у тајне дојења, др Светлани Петаковић која се бринула о мени и свом осталом медицинском особљу. Желим им да ускоро поново раде у реновираном породилишту. Поручујем свим будућим мамама: – Верујте у себе, у вашу бебу и имајте поверења у стручно особље које вас порађа. Јесте тешко али је, верујте, вредно!