Izvor fotografije

Sajber zlostavljanje ili uznemiravanje dešava se kada se  mobilni telefoni, društvene mreže ili druga  komunikaciona sredstva koriste za pretnje, zastrašivanje,  ismejavanje ili bilo koji drugi oblik verbalnog zlostavljanja.

Ovakva vrsta zlostavljanja po posledicama koje ostavlja nije ništa manje strašna za dete žrtvu, a za roditelje, naročito ako oni ne poznaju dovoljno prirodu novih tehnologija, može da bude teško za razumevanje i prevazilaženje. Medjutim specifičnosti okruženja na Internetu,  čine ovaj vid zlostavljanja sve rasprostranjenijim i  po nekim mišljenjima čak i opasnijim po psihološku dobrobit žrtve zlostavljanja od tradicionalnog vršnjačkog zlostavljanja.

U časopisu Udruženja stručnih radnika socijalne zaštite Srbije, Aktuelnosti, objavljen je stručni rad naše članice mr Nikoline Ljepave, Realno zlostavljanje  u virtuelnom okruženju: prevencija i intevencija u slučajevima zlostavljanja dece na internetu. Pročitajte tekst u PDF-u.

Dok oni koji u svim “novotarijama” vide opasnost “prozivaju” internet za loš uticaj na decu, drugi su zavrnuli rukave i pozabavili se njegovom primenom u edukativne svrhe. Profesoru Saši Popoviću iz Niša nije bilo teško da reši više od 316 zadataka iz zbirke za prijemni iz matematike (za osmake), napravi Youtube klipove sa detaljnim objašnjenjem i grafikom, postavi ih na internet i tako obraduje mnogo roditelja i dece!

Ovo je, na žalost, redak primer  edukativnog video sadržaja na internetu na srpskom jeziku – što je, kako nam je Saša rekao, bio o njegov motiv da uđe u čitavu priču. Dok na engleskom i drugim jezicima imate čitave tutorijale iz raznih oblasti, deca i odrasli mogu da se edukuju od kuće gledajući besplatno video snimke, kod nas su takve metode u nastavi još daleka budućnost, mi se “rvemo” oko vraćanja interaktivnih udžbenika na stare, onakve kakvi su korišćeni pre 30 i više godina.

Iako ideja nije nova, to što je Saša Popović uradio je vredno  hvale i divljenja, i već polako stiče status “internet heroja”, đaci su oduševljeni što im roditelji neće više govoriti da internet služi samo za Facebook i igranje igrica, a roditelji – jer će sačuvati novac namenjen plaćanju dodatnih časova iz matematike.

- Tražio sam edukativne materijale na srpskom jeziku i pogodite, nisam našao apsolutno ništa, pa sam rešio da ukombinujem svoja znanja iz grafičkog dizajna, video produkcije i internet tehnologija sa znanjem matematike. Potrudio sam se da budem originalan što se tiče grafičkog koncepta, a sami klipovi rađeni su u najsavremenijoj „HD“ tehnologiji, jer znam da će koristiti generacijama i generacijama koje dolaze – rekao nam je Saša.

Reakcije

- Od svih reakcija, naravno, najdraža je ona učenika osmih razreda i njihovih roditelja. Oduševljene i zahvalnost koju dobijam u desetinama komentara i poruka dnevno su podsticaj da se ovaj projekat proširi i klipovima koji će objasniti teorijski deo matematike, potrebne da se uradi 25 odsto nepoznatih zadataka na završnom ispitu. Takođe, u velikom broju komentara izražava se žaljenje zbog nepostojanja sličnih sadržaja koji bi pomogli pripremu za polaganje testa iz srpskog jezika – pojašnjava nam Saša.

Udruženje RODITELJ naročito pozdravlja to što Saša svojim radom  utiče na svest roditelja i dece, a to i mi pokušavamo već godinama - “uči“ te iste roditelje da  internet nije „zlo“, da ne mora da se svodi na neumereno korišćenje društvenih mreža i igranje nasilnih igrica. Internet može da bude čitav  svet dostupnog i besplatnog znanja i raznih edukativnih  programa.

- Veliku podršku u onome što radim dobijam i od kolega informatičara iz Pedagoškog društva informatičara Srbije. Jer, ovo je ustvari informatički projekat, gde sam matematiku iskoristio kao sredstvo da bi skrenuo pažnju na  sramotan status predmeta informatika u osnovnom i srednjem obrazovanju – dodaje Saša Popović.

Ali, za sav trud i zalaganje, Saša je do sada od države dobio – ignorisanje!

Jedinu reakciju zvaničnih institucija  do sada pročitao sam u dnevnom listu “Kurir” – kaže pomalo ogorčeno Saša. -  U toj nesrećno skrojenoj izjavi iz Ministarstva prosvete navodi se da oni ne mogu da “spreče” bilo koga da rešenja zadataka postavlja na internet, jer se i sama zbirka može potpuno besplatno skinuti sa zvaničnog sajta ministarstva. Ipak, projekat sam usmeno i u pisanoj formi izložio lično ministru prosvete Žarku Obradoviću, ali ni posle mesec dana nemam nikakve povratne informacije.

Kako pronaći klipove?

Da bi pronašli zadatke, dovoljno je da na sajtu http://youtube.com u polje za pretragu ukucate zadatak završni ispit iz matematike ( i broj zadatka koji vam treba) ili odete na link http://www.youtube.com/user/profesortube.

U pitanju je sajt gde na jednom mestu možete da vidite ponudu wellness i spa salona, imaju saune, masažu, pilates, đakuzi, i ostale mogućnosti za uživanciju. Naročito dobra stvar je pretraživanje salona,  prema  vrsti usluge, kao i gradu u kojem se centar nalazi.

Tako možete ,  na primer,  ukucati  Beograd + masaža i videti šta se sve nudi u o glavnom gradu od ovih usluga. Možete da vidite i  spisak zanimljivih banja i planina koje nude wellness i spa usluge. Tamo, odlazak na porodično uživanje, makar na vikend, uopšte nije loša ideja.

Sajt Wellness-Spa.rs za sada ima ostvarenu saradnju sa 30 centara i sigurno ima ambiciju da popiše sve centre u Srbiji, kojih prema našim saznanjima ima oko 90. Ono što bi možda bilo još bolje je da mame i tate, kojima je kućni budžet često ograničen, znaju i koliko će  to zadovoljstvo da ih košta. Mada je za većinu centara i banja ostavljen link do  njihovog sajta (gde se mogu najčešće videti cenovnici) roditeljski predlog za ovaj  pretraživač je da se ubace i cene, kao i obavezno akcije i popusti, promo usluge koje saloni nude.

Za one kojima nije baš jasno šta je to spa i wellness u Srbiji, tu su i tekstovi  u magazinu Wellness – Spa koji će vam pružiti osnovne informacije o ovim zadovoljstvima za sva čula. Nadamo se da će Udruženje RODITELJ razvijajući saradnju sa portalom Wellness spa.rs moći da obraduje zauzete mame i tate novim informacijama i pogodnostima za njih.

Za više informacija pogledajte sajt Wellnes spa.

Stranu na Facebook – u posvećenu Wellness i spa centrima Srbije  http://www.facebook.com/wellness.spa.rs kao i twitter nalog http://twitter.com/#!/WellnessSpaRS

photo credit: Todd Baker << technowannabe

Ili sada za vreme fudbala: nevidjena šansa a on vikne. Šta cu trk u decju sobu dok spiker urla “kakav gooool ljudi moji, je li to moguće!” Ja mislim da tako izgleda ljubav! Nikakve velike reči i gestovi nego svaki dan milion malih, ali pravih… Ništa mi nije teško, ako je za Fifu i zbog Fife! Jesam tata ali hocu da budem tata-mata!

Prvo dugo nisam mogao da zamislim život sa njim a sada ne mogu ni trenutak da zamislim život bez njega! On mi je sve! I žena naravno, bez nje sam niko i ništa. Istina, stvarno i bez foliranja! I sad mi neko kaže preteruješ bre, od ljubavi se ne živi! Da li? To je jedna od one tri izreke koje svi uzimaju zdravo za gotovo i koja je baš bljak! Druge dve su “bez starca nema udarca” i “na mladima svet ostaje!” Takodje bljak, sedi jedan!

Kažu gledaj ono od čega se živi! Pa od čega se živi? Živi se od ljubavi i zbog ljubavi, itekako! Samo zbog ljubavi! Sve drugo nije život nego preživljavanje, vegetiranje, hlorofil… Kako može da se živi ako ne voliš svoju decu, ženu, posao, prijatelje… Kakav je to život bez ljubavi? I taman da napišem nikakav, kad Fifa zove “tata dodji!” “dolaz…

Autor kolumne je Aleksandar Kothaj. Najpre je postao Deda, pa otac. I o tom svom urnbesnom iskustvu, kao Tata jednog trogodišnjeg Igora, alijas Fife,  Aleksandar Kothaj, tvorac mnogih uspešnih marketinških kampanja, napisao je knjigu “Tata”.

Dok se blaženo smeškate saopštavajući prijateljima da ste u “blagoslovenom” stanju, oni iskusni će vas, možda, upozoriti da tek posle porođaja nastaju muke – one slatke, koje se tiču odgajanja deteta a i one prave – kako uskladiti roditeljstvo i posao. Mnoge žene, uspešne u poslu, jedva čekaju da posle godinu dana provedenih na najodgovornijem “zadatku” – gajenju bebe, konačno se vrate u svoju firmu. Ali, tu uglavnom nastaju problem – mame su za poslodavce danas u Srbiji, uglavnom radnici “drugog reda”. Čast izuzecima, ali iskustva Udruženja Roditelj govore da je mnogo veći broj mama koje posle porodiljskog odustva stagniraju u karijeri, čak budu premeštene na lošije radno mesto, sa neodobravanjem se gleda na njihova odsustva, bolesti deteta, a za uzvrat nemaju nikakve povlastice, čak ukoliko tek traže posao, imaju mnogo manje šanse da ga nađu ako imaju “sitnu decu”. Evo nekih iskustava mama i kako su se one borile sa povratkom na posao i gajenjem deteta (dece):

Nekada ni više ruku nije dovoljno...

Ivana, mama blizanaca od 3 godine

Na “ trudnicko” sam otišla tek u 6. mesecu uprkos ubeđivanju doktora da to uradim ranije, zbog blizanačke trudnoće. Super sam se osećala i zato sam i ostala na poslu tako dugo. Kada je došlo vreme da se vratim na posao, javila sam se šefu i on je bio “ljut” pitao me je da li znam šta je kolektiv i kritikovao zašto se nisam interesovala za posao! Ostala sam u šoku. Krenuo je da objašnjava kako je trebalo da dolazim u firmu, da se informišem, interesujem, a ovako – pošto nisam dolazila, znači da me posao ne zanima! A ja sa dve bebe u kući, nisam znala gde se nalazim, a niko nijednom nije (službeno) zvao da me pita kako sam i (osim koleginica sa kojima se i inače družim privatno).

Epilog: advokat koji radi za našu firmu je bio obavešten da ću doći, poturio mi je papir koji je u stvari bio aneks mog ugovora, u kome mi se objašnjava da je za vreme mog odsustva došlo do “promene posla”, i da na moje mesto dolazi novi momak (čiji je bliski rođak prijatelj sa šefom, a tata diplomata koji treba šefu), a ja prebačena na potpuno drugačije radno mesto, koje nema veze sa bilo čime što sam radila.

Veoma velikodušno mi je dozvoljeno da ne dolazim još neko vreme na posao (dok ne prođu novogodišnji praznici – jer se to poklopilo sa zatvaranjem mog bolovanja). To, naravno, nije bio gest dobre volje, nego je time pokrivena promena mog radnog mesta, koja je na ovaj način, usledila tek dva meseca po završetku bolovanja Tada je rečeno da ću na novom radnom mestu biti privremeno – privremeno traje već 2 godine… Momak koji je došao na moje mesto i dalje koristi moje metode, moje programe, tabele za izradu raznih statistika i raspodela koje sam ja pravila, a on je morao na obuku da ih uopšte i koristi – ali on neće otići na trudničko ili porodiljsko, za razliku od mene.

Jelena, mama troipogodišnjih bliznakinja

Moj najveći problem u uslađivanju rada i roditeljstva je radno vreme – moje i vrtića. U najboljem slučaju kući stižem u 18h, a naš vrtić u to vreme nema ni jedno dete. Drugi veliki problem, bar u našem domu zdravlja, je to što ja za sistematski pregled moram da uzmem slobodan dan i da zovem pet dana unapred da proverim da li je naša doktorka sigurno tu, i da će sigurno doći u savetovalište koje radi od 10-11 pre podne. Naravno, na poslu niko ne gleda baš sa radošću ako se često traži slobodan dan samo da bi se dete dovelo kod lekara.

Vesna

Radila sam do kraja sedmog meseca trudnoće, obučavala 15-ak dana novu ženu (sa dvoje veće dece i blizu 40 god, verovatno su procenili da je ona svoje “odradila”) i otišla na trudničko. Inače tada su tvrdili da ne znaju kako će bez mene, da sam nezamenjliva… Godinu dana kasnije, vratila sam se, a njihova priča je bila da oni toj ženi ne mogu da daju otkaz, a ja eto pošto ću verovatno uskoro poželeti još jedno dete, da je bolje da dok “ne završim sa tim” radim u butiku, za skoro duplo manje pare i sa ludačkim radnim vremenom (od 10 do 20 h četiri dana u nedelji). Naravno, zahvalila sam im se na ponudi i rekla da mi ne pada na pamet da ne viđam svoju bebu zbog para za koje ne mogu ni “pampers” za ceo mesec da kupim. Najstrašnije je od svega što je i gazdarica majka troje dece!

Marta, majka dvogodišnje devojčice

Moje iskustvo je pozitivno, sačekalo me isto radno mjesto, ista plata. Problemi su mi bili da uskladim posao i dijete. To smo riješili tako što smo uzeli vrtić blizu posla, pa onda ja radim 8h dnevno, a moja kćerka bude u vrtiću 8.5h. Do njenog vrtića mi treba 15 minuta pješke, i mislim da mi to puno olakšava život. Da ide u vrtić blizu kuće, bio bi most izmedju nas – što znači nekad neodređeno vrijeme prolaska. Na porodiljsko sam otisla kad sam morala, znači u 9. mjesecu. Vratila sam se kad je isteklo, prvih mjesec dana po povratku sam uzela radno vrijeme 4h/dnevno za pola plate – dok se ne adaptiramo na vrtić. Tako, da su moji problemi uglavnom bili organizacione prirode, jer je još jedno malo biće sad tu. Ali, firma mi je bila sasvim korektna što se svega tiče.

Maja, majka petogodišnjeg i četvorogodišnjeg deteta

Proteklih nekoliko godina sam funkcionisala u malom muškom kolektivu gde se broj žena u kraćem periodu znatno uvećao, a gde sam jedina među ženskim delom i među mlađima koja ima decu. Dugo sam bila sasvim isprogramirana, potpuno definisane svesti da nema mesta bolovanjima i dečijim problemima kada pređem prag kancelarije. Tek sada osećam posledice svega toga, naravno sasvim zadovoljna kako sam iznela posao i izvela porodicu kroz sve moguće zavrzlame. U periodima kada sam radila više od 12h dnevno (a bilo je dana i kada sam sam noću dolazila kući da se presvučem, sredim, malo predahnem i idem dalje), moj muž je imao značajnu ulogu sto se tiče dece. Devojka koja ih je čuvala radila je normalno, dnevno radno vreme, a uveče je tata preuzimao obaveze. Događalo se da ih ne vidim budne, već samo kada spavaju, popodne ili kasno uveče i tih nekoliko puta pamtim kao da je juče bilo. Nisam nikakvo razumevanje očekivala u poslovnom okruženju, pa tako ni bilo kakve beneficije u radnom vremenu, obavezama i sl.

Sanja, majka četvoroipogodišnjeg dečaka

Bila sam toliko “nezamenljiva” da je pretilo da firma propadne ako izadjem sat ranije s posla. A kad sam sa detetom bila u bolnici i čitavih 7 dana nisam radila, pala sam u strašnu nemilost i ispaštala sledeće 3 godine. Evo, već godinu dana radim u drugoj firmi, a ona prethodna još nije propala. Žao mi je samo što nisam ranije otišla.

Katarina, mama

Mesec dana pred porođaj su me bukvalno, oterali na bolovanje (porodila se u septembru, i mogla komotno da radim do porođaja, s obzirom da nisam imala nikakvih problema). Kad sam odlazila, bila je priča – kako ćemo bez tebe, dovodimo te pravo iz porodilšta (firma se nalazi iznad Narodnog fronta)… Pola godine sam kukala da mi daju da radim neki posao od kuće, jer sam mogla, nikad mi ništa nisu dali. Kad sam se vratila, sačekala me je jako ružna priča o meni, kako ništa nisam radila, kako zapravo nisu znali šta će sa mnom i da im je bilo neprijatno da me otpuste, pogotovo nakon što sam ostala u drugom stanju(?!) tako da su se “smilovali” i dali mi drugo radno mesto… Devojčica koja me je “nasledila” na starom radnom mestu imala je skoro duplo veću platu nego ja… Nikakve ugovore niti anekse nisam potpisivala, jer sam kod njih radila 4 godine kao honorarac (u stalni radni odnos me primili posle tek 2004. a počela kod njih da radim 1999.).

Radila do 2007., za to vreme su mi “povećali” platu za, sveukupno 1000 dinara. Nikada nisam uzimala bolovanje, možda od odmora samo po jedan dan, kad mi se dete razboli – da je odvedem kod lekara. Čak sam je i prebacila u obdanište pored firme (imala tu sreću da postoji obdanište u centru grada, vrata do vrata sa firmom gde sam radila).

Ana, majka dvoipogodišnjeg dečaka

Moje iskustvo je sasvim pozitivno. Šta god sam tražila, izašli su mi u susret. I tokom trudnoće, i posle porođaja, i sada (tri različita direktora tj. dve direktorke i jedan direktor). Ali, ipak se radi o naučno-istraživačkoj ustanovi, sa specifičnim radnim vremenom i radnim obavezama, te verujem da ne predstavlja baš reprezentativan uzorak. U trenutku kada sam ostala u drugom stanju, samo još jedna koleginica je imala decu predškolskog uzrasta.

Moj problem je bio što sam zamišljala da i kada stigne beba u stanu sve može biti čisto i uredno kao pre, a onda sam shvatila da ništa ne mora biti po planu. Ako uspem da pročitam novine, pogledam tv program ili radim na računaru- onda se pranje kose odlaže za sledeći dan. Kada se shvate prioriteti i prestane da se brine o neredu i prašini, kvalitetnije se provede vreme u maženju i šetnji sa bebom. Malo po malo, uz veliku pomoć drugarica i porodice stigne se i u bioskop i na kaficu sa koleginicama…

Iz dana u dan učim, ponajviše od svog sina Alekse. Njegov osmeh, pun bezgranične ljubavi i potpunog poverenja i kada me pozove : MAJKA  učine da zaboravim na bol u leđima, umor i nenaspavanost.

Mlade mame, ne uzbuđujte se ako ste prvih nedelja po porođaju u stanju kada bi najradije samo plakale – sada znam da je i to normalno i prolazno. Skup novih okolnosti, neiskustvo i umor na trenutak pobede. U početku je važno imati pomoć oko ručka i kućnih poslova, a odmorna i raspoložena majka je najbolja mama svojoj bebi.

Spadam u veliku grupu mama koje su početak gajenja prvog deteta provele u grču iz želje da sve bude savršeno. Dok je muž uživao, igrajući se sa njim, ja sam žurila da ga što pre obučem, podojim i zbrinem njegove fiziološke potrebe, propuštajući da razgovaram sa bebom. Povijanje bi se završilo, ja bih bila preznojena, pa podoj, izmazanje… I tako u krug. Iz svog iskustva bih preporučila da ne treba preterivati sa dečijom kozmetikom i garderobom, jer sve što je jednostavno – ispostavi se kao najbolje.

Moja trudnoća je prošla i kroz fazu pojavljivanja preponske kile koja se kasnije povukla, pa i kroz dug period primanja lekova za zatvaranje grlića materice kroz infuziju. Ja sam na ulasku u 9.mesec poslušala savete iskusnijih i pila ujutru po kašiku maslinovog ulja, što je pomoglo da sve ” klizi kao podmazano” i da grlić materice bude mek, tako da sam razbila predrasude da one koje primaju Gynipral moraju u mukama da se porode. Otišla sam u porodilište smejući se i porođaj je prošao prirodno, lako i u neverici da ne boli puno.

Upornost i volja su učinile da shvatim da mleko ne polazi iz gena niti samo od hrane, već iz glave. Redovni obroci, kuvana hrana i nešto više tečnosti su sasvim dovoljni.  Aleksu sam uspešno i dovoljno dojila, uz  čuvene krize dojenja, npr. ragade bradavica, koje sam tretirala melemom Multi mam lanolinom. Zatim su me obeshrabrivala duuga izmlazanja mleka, ali me patronažna sestra tešila da to ne traje sve vreme dojenja, već dok beba ne ojača da sama isisa potrebno. Pogrešno je verovanje da se ne treba izmazati. Naprotiv, time se novo mleko samo stimuliše, i blaga ručna masaža je sasvim dovoljna. Druga kriza dojenja je kada beba napuni 3 meseca, pa mislimo da su grudi prazne, ali ne treba brinuti ni pohrliti za veštačkom prihranom, jer ni plač bebe ni sisanje prstiju ne znače uvek samo glad, već normalnu pojavu u početak rasta zubića. Od 4.meseca sisanje postaje usputna stvar, tada se beba osvrće na okolne zvukove, pa je potrebno osamiti se pri podoju. Pelena koja miriše na mamino mleko mi je bila spas u periodu kada je trebao da se uspava bez mene.

Razumem majke koje zaista nemaju mleka ili iz drugih razloga ne mogu dojiti bebu, ali pišem zbog onih koje imaju i mogu, samo su potrebni podrška i strpljenje.  Mi već odavno kuvamo ručkiće, kašice, kompote, cedimo voće ili pijemo gotove sokiće, pa jedemo i hranu kao i odrasli, ali sada znam i tvrdim da je dojenje najlakši, najbrži i najjeftiniji vid hranjenja. Ne žurimo sa uvođenjem nemlečne hrane, jer se posle nećemo odvojiti od sudova i pomagala.

Užički primarijus, vrsni pedijatar Dr Protić je napisao knjigu „Savetovalište za odojčad“, o kojoj se pisalo i u štampi, a u kojoj piše: „ Gotovo da nema majke koja je u stanju da rodi, a da nije u stanju da doji.“  I još jednu tvrdnju koje se držim: “Lanac ljubavi između mame i bebe se ne sme nikada prekinuti, ali se mora povremeno zatezati.“  Tako i ja vaspitavam Aleksu. Nekada sam stroga i dosledna, ali mu uvek dajem do znanja koliko ga i tata i ja obožavamo i želimo da postane dobar dečak. Uz njegov zvonki kikot i ručice oko mog vrata shvatam onu magiju koju samo mama i beba mogu da stvore.

Marina Jevtić                                             Udruženje „Roditelj-Užice“

photo credit: jaeWALK

Ali,  sada kada imate bebu,  znate da uvek mora postojati neko ALI.

Celokupan odmor morate prilagoditi deci, počev od mesta u koje ćete ići, preko načina transporta, broja zaustavljanja do letovališta, boravka na plaži. Ipak, uprkos svemu, momenti provedeni s vašim mališanima na moru- brčkanje u plićaku, pravljenje kule od peska, učenje plivanja, biće vam, verujte, važniji od svih ludih provoda u diskoteci iz vremena „mladosti“.

Govorim to kao mama sa iskustvom. Naime, na moru smo bili kada je naša ćerka Jana imala 14 meseci i nimalo se nismo pokajali. Leto pre toga nismo išli na letovanje, jer je ona imala tek 4 meseca i procenili smo da bi takav put i za nas i za nju bio više mučenje nego uživanje. Zadovoljili smo se i odlaskom na Palić i vikendom na planini. Naravno, svako će u skladu sa svojim shvatanjima i potrebama odlučiti kada će sa decom prvi put na more. Ali, za početak, iz prve ruke mogu vam dati nekoliko saveta iz našeg iskustva, koji će vam ovakvu avanturu ulepšati i olakšati.

Da vam se letovanje ne pretvori u noćnu moru, morate imati strategiju i taktiku kao da ste u najmanju ruku vojskovodja neke vojne sile. Dušeci,  šlaufi, „mišići“ za plivanje, bazenčić, suncobrana više komada, prenosivi  frižider, kreme sa faktorom „beži sunce od mene“, gomila peškira, majičica, suknjica, kupaćih kostima sa cvetićima, pa onda kašice i pelene(za slučaj da tamo gde idete nema „vaših“ na koje ste navikli), samo su deo nezaobilaznog pribora koji ćete poneti  sa sobom. Ako vodite više od jednog deteta, kombi kao opcija za prevoz je skoro neminovan, ili morate biti vreoma dobro organizovani i savladati umeće pakovanja.

Najpre napravite spisak na koji ćete staviti apsolutno sve što vam je potrebno za tih desetak dana sa mališanima na moru – garderoba(morate računati da se deca stalno prljaju pa dobro proračunajte koliko vam stvari treba da ne bi odmor proveli perući „na ruke“ fleke od sladoleda), igračke i potrepštine za plažu, kozmetika i obavezno apoteka(u koju ćete uz dogovor s doktorom staviti obavezno nešto protiv opekotina, sirup ili čepiće za temperaturu, sredstvo za zaštitu od komaraca, nešto protiv alergije, kapsule za zaustavljanje poliva, kremu za ublazavanje posledica uboda komarca, hanzaplast, toplomer, fiziološki sprej za nos, tablete protiv povraćanja ako dete teško podnosi put…) Ali, ipak budite nemilosrdni i nemojte rasipati prostor u koferima, jer vam onda ni kombi neće pomoći da krenete na put.

Dobro isplanirajte put, maršrutu, zaustavljanja (znate otprilike na koliko će deca tražiti da jedu, da idu u toalet), pa se raspitajte za dobra svratišta uz put(naravno ako imate sreće da putujete avionom,  bićete lišeni ovih problema). Pokušajte da predupredite svaki problem – kao lični prtljag, torba s presvlakama, grickalicama, tečnošću, igračkicama da zabave vaše dete,  je neophodna.

Potrudite se da ceo aranžman organizujete unapred, ili barem da sigurno rezervišete smeštaj i najavite da dolazite s malom decom, da se ne bi desilo da satima čekate  odgovarajući smeštaj tek kada stignete u letovalište.

Kada idete s malom decom, smeštaj blizu plaže je najbitnija stvar – jer ćete barem 2-3 puta tokom dana ići do hotela ili apartmana, pa bi prelaženje velike razdaljine s decom, kompletnim priborom za plažu bilo ravno katastrofi!

photo credit: _cck_

Iako sve turističke agencije imaju u ponudi i izlete, dobro procenite gde bi mogli otići i pokušajte da ih uklopite u dnevni ritam deteta. Ako dete na letovanju izgubi ritam koji ima(na primer ne spava tokom dana iako je tako naviklo) sve može prerasti u katastrofu jer će dete biti hirovito, nervozno i prenadraženo.

Pokušajte vaše dete (kao ni vi uostalom) ne pije lokalnu vodu, i dobro pazite šta jede, da vas neprijatno ne iznenade stomačne tegobe(koje se mogu javiti čak i ako preuzmete sve mere predostrožnosti)

Iskoristite rano jutro i odmah posle svitanja idite s decom na plažu u šetnju (tada je sunce najbezbolnije, gužve nema, a i vi možete konačno da uživate u morskim jutrima koje ste u mladosti zbog noćnog provoda redovno preskakali).

Izbegavanje jakog sunca je tema koja se može reći podrazumeva, jer osim nežne dečije kože svakako treba da zaštitite i vašu, i da ostanete zdravi roditelji vašoj deci. Kvalitetne kreme za zaštitu kože sa visokim faktorom zaštite su neophodnost.

I najvažnije: opustite se, na odmoru ste! Ne dramite ako se dete isprlja, ili želi da bude stalno u vodi, pa i ono uživa kao i vi!  Nemojte se snebivati da podojite svoje dete na plaži, ako ono još uvek sisa. I ono ima pravo na svoj obrok. Ispunjavajte im želje, igrajte se zajedno, ovakvi trenuci zauzeće počasno mesto u albumu zajedničkih uspomena. Uostalom, razmislite, verovatno vas neke od najlepših uspomena iz detinjstva vežu baš za letovanje s roditeljima.

PLUS i MINUS

Ako odete s decom na more :

-          Uživaćete u tačno određenom ritmu dana, neće biti kasnih izlazaka ni mamurluka

-          Nećete izgoreti jer najtoplije sate nećete provesti na plaži

-          Imaćete predivne doživljaje, dogodovštine i anegdote koje sutra možete prepričavati njihovoj deci

-          Pocrnećete polako i ravnomerno, a plivanje u jurcanje za decom učiniće da smršate, zategnete se i izigledate nikad bolje

Ali morate biti spremni i na to da:

-          Vas dete može ispovraćati na samom početku puta, a da ćete tokom letovanja više biti flekavi no čisti

-          Putovanje može da bude mnogo duže i napornije, a ako idete autobusom pogledi „dokle će da vrišti“ su skoro pa obavezni

-          Da vam noći mogu biti besanije no inače jer su deca promenila klimu, krevet, jer ih je ubo komarac, ili im ne prija mnoštvo doživljaja tokom dana

-          Da ćete morati ograničeno da se krećete – nema pronalaženja divljih plaža do kojih se ne može dečijim kolicima, ni obilaska letovališta na motoru, nema  obilaska stotinu lokala dok nađete baš jedna gde je muzika odgovarajuća

-          Možete se razočarati kad umesto da obožava vodu i pesak, vaš mališan počne panično da plače čim ga primaknete plaži

Kliknite na sličicu i pogledajte spisak svih radionica do kraja juna:

Zato se tata trudi da pobedi tv. Nije to lako, tata sam u borbi protiv onolikih kanala. Treba mašta, znanje i volja… Kako se pobedjuje teve?

Naš recept je crtanje! Fifa voli da crta, crtao bi ceo dan. Mnogo sam srecan zbog toga. Crtamo kad god stignemo, gde god stignemo, na cemu god stignemo i sa cime god stignemo!

A teve? Uglavnom dok je na noši. To je njegov stav o kvalitetu programa! A kako vi i da li se uopšte trudite da pobedite teve?

P.s. Ko želi da pročita malo više redova od Aleksandra Kothaja, “Ace Dede”, može da pogleda ovde ali i da dobije knjigu ako učestvuje u našoj nagradnoj igri za tate

photo credit: macinate

Situacija je bila tragi – komična. Moj muž, zaluđenik borilačkih veština i fanitični propovednik zagrevanja pre treninga, nije se dobro zagrejao, demonstrirao je svojim učenicima neki komplikovan udarac iz skoka i povredio je nogu! Pošto smo živeli u Lobaceu – primili su ga u mesnu bolnicu, Athlon. Posle dva dana snimanja, ležanja i konsultacija lekarski konzilijum sastavljen od naših prijatelja Dr Bande i Dr Kabinde zaključio je da je povreda, ipak, slučaj za specijalistu! Dakle, sutradan idemo za Gaboron. Naravno, pošto sam, kao i obično, bila zadužena za sporazumevanje i prevođenje (zašto mi niko nije spominjao i tu obavezu kada sam se udavala?), morala sam da krenem i ja. Ali, to je podrazumevalo da za Gaboron ide i moj najmlađi sin, koji je u tom trenutku imao oko mesec i po i sa svojom urođenom odlučnošću nije pristajao da, makar za dan, tamo neka flašica zameni mamu i njeno mleko…

Propaganda ne bi trebalo da bude jača od želje za dojenjem

Naravno, pošli smo u pet ujutro – Mocuane, iako odavno koriste satove, i dalje imaju zdravu naviku orjentisanja prema suncu. Nema veze što put traje najviše sat vremena, što bolnica prima pacijente tek od sedam, a lekar radi tek od osam. Letnje je doba, sunce izlazi već u pola pet i potpuno je normalno da se u pet kreće! I tako, pođosmo. U ambulantnim kolima muž, medicinska sestra, vozač, i ja sa bebom.

Jedva se ubedih sa vozačem da zaista nema potrebe da uključuje sirenu. Saobraćaj je u to doba još uvek redak, pacijent nije u životnoj opasnosti, a, osim toga, ako uključi sirenu – vozićemo se do Gebsa sa dve – mali će se probuditi i pridružiti svojom imitacijom iste! Izgledao je jako razočarano, ali valjda je i sam shvatio, posle nekog vremena, da vožnja u autu sa urlajućom bebom nije nimalo ugodna…

Medicinska sestra, koja je pošla jer to tako treba – ipak je ovo zvanična situacija – shvativši da je njen pacijent savršeno srećan i zadovoljan da nastavi da spava celim putem, usresredi svu pažnju na mene i malog.

Čula je ona već o njemu, reče mi, pokazujući na bebu. On se rodio u Athlonu! Bilo je i vreme! Baš je dugo prošlo od kako se ni jedna bela beba nije rodila u njihovoj bolnici. A čula je i kako sam bila hrabra na porođaju. Eto, od kad sam se ja porodila, čim neka pacijentkinja počne da se suviše dere, sestre joj odmah kažu „A tu skoro, porodila se jedna Lekgoa (bela žena) i nije ni glas pustila!“
- I da znate Mma, odmah se postide i prestanu da viču!

Počeh da se smejem.
- Ali, Mma, pa mi se porađamo isto kao i vi! Neke od nas viču, neke ne. Ja sam samo od onih koje ćute.
- A, ne, Mma! Bele žene su mnogo osetljivije od nas! Eto, vi ste tako krhki i nežni, a porodili ste se ko prava Mocuana! Svaka čast! Samo, Mma, zar nije rano da izlazite sa bebom? Znam da su vaši običaji drugačiji, ali zar nije premali da ga vodite u Gebs?
- Pa on ima već sedam nedelja, Mma. To i nije prerano. (Značajno klimanje glavom – sedam nedelja je prihvatljivo.) Osim toga, morala sam da ga povedem, ne znam koliko ćemo se zadržati, a on mora da sisa…
Samo me je čudno pogledala i promenila je temu razgovora.

Kao da reaguje na pominjanje njegove omiljene zabave, mladi gospodin se tog trenutka promeškoljio, pogledao me ispod oka i zacoktao upozoravajuće. Nije bilo vrdanja, izvinila sam se i počela da dojim. Još jedan čudan pogled u mom pravcu. Nisam shvatala zašto? Već sam dovoljno poznavala Mocuane da znam da, tradicionalno, ženske grudi za njih ne predstavljaju seksualni objekat nego aparaturu za hranjenje dece.

Po manjim selima i danas veliki broj žena ide otkrivenih grudi, kao što su to oduvek radile, a majke doje bebe pa čak i malo veću decu, bez zazora i u gradovima. Sretala sam ih na ulici, u kombiju, autobusu, čak i u samoposluzi! Zašto je onda tako neobično što moj mali sisa?

Pošto tako rano ujutro zbilja nisam bila raspoložena za antropološka istraživanja tipa – da li kršim neki tabu – malo se iskrenuh i počeh da posmatram put. Lobace je od Gaborona udaljeno 80 km. Put je prav, bez mnogo krivina (kao i većina puteva u Bocuani) ali, taj, južni deo Bocuane, jedini je koji ima planine.

Doduše, one se samo naziru na horizontu, no i pored toga, prizor je očaravajući. Put se pruža poput trake preko zelene ravnice a planine se kao ram protežu s obe strane. Ne znam geologiju ali, iz nekog razloga, sve planine izgledaju kao da im je odsečen vrh. Table mountins – planine stolovi.

Na hotizontu se, pod jutarnjim suncem, ocrtavaju zaravnjeni vrhovi planina, a u ravnici oko nas na sve strane šire se zaravnjeni vrhovi drveća akacija. Liče na gomila kišobrančića koje je neko razbacao svuda po polju. Krave, koze i magaraci, otežali od obilja letnje trave, lenjo se kreću štrpkajući tu i tamo. Koja razlika između ovih dobro uhranjenih životinja sjajne dlake i onih jadnih hodajućih kostura u koje se pretvore tokom zime! U nekolicini kuća koje su se ugnjezdile pokraj puta život se već uveliko zahuktao…

Ispred jedne je korito – očito, jutarnje kupanje je upravo završeno. U dvorištu druge pucketa vatrica – pripreme za doručak su u toku. Pred trećom, devojčurak užurbano razmahuje metlom i pravi šare na prašini dvorišta – siguran znak da su stariji ukućani već otišli svojim poslom…

Na pojedinim tačkama pokraj puta već su se okupile gomilice ljudi koji idu u Gaboron na posao. Gledaju radoznalo i zabrinuto za ambulantnim kolima. Možda nije dobar znak da vidiš ambulantan kola kad polaziš na posao? Nisam stigla da se raspitam jer smo se već približili cilju.

Primo-predaja u bonici obavljena je brzo i bez mnogo ceremonije poseli su nas u čekaonicu. Ljubazna sestra na šalteru obavestila me je da ne bi trebali da čekamo predugo – došli smo dovoljno rano, a i vidi po prezimenu da smo iz iste zemlje kao i specijalista!
- Molim?
- Pa i naš doktor ima „vić“ u prezimenu, mora da ste zemljaci!

E, to samo meni može da se desi! Potegnem u pet ujutro na put sa bebom, jer zaboga, treba neko da objasni specijalisti kako je došlo do povrede i gde boli, samo da bih ustanovila da je doktor (zaista) naš čovek i da nema potrebe da izigravam prevodioca!

Pregled je prošao brzo, ali, nažalost, rendgenski snimci koje smo doneli iz Athlona nisu bili zadovoljavajućeg kvaliteta. Znači, prelazak u drugi deo bolnice i ponovo čekanje za snimanje. U međuvremenu je već bilo oko devet i moj sin je, tačan kao i uvek, zahtevao da se posveti svojoj omiljenoj zabavi – jelu! Povukoh se u ćošak čekaonice i prebacih pelenu preko ramena i dojke – ne moram baš da se reklamiram, bez obzira na tradiciju. Zadubljena u misli nisam obraćala pažnju na okolinu dok me ne prenu glas muža:

- Pobogu, šta ti tamo radiš?

Zbunjeno podigoh pogled i ugledah oko sebe krug ljudi koji me posmatraju sa čuđenjem i nevericom. Gomila prijateljskih lica oba pola, starijih i mlađih, uz par klinaca koji se propinju na prste da bi bolje videli – svi bulje u mene i bebu kao da smo cirkuska predstava! Ne znajući šta da uradim, okrenuh se prema starici koja je stajala najbliže:
- Dumela Mma!
- Dumela Mma! O tsugile jang? (Kako ste ustali?)
- Ke tsugile sentle Mma. Wena? (Ustala sam dobro gospođo. Vi?)
- Ke tsugile sentle Mma.
- O bua Sekgoa? (Govorite Engleski?)
- Ee, Mma!
- Izvinite, ali zašto svi gledate u mene?
- Zato što dojite!
- ???
- Nismo znali da i Lekgoe (bele žene) doje!
- Molim?
- Znate Mma, ja imam skoro osamdeset godina, ali nikada nisam videla da Lekgoa doji! (Klimanje glavama svih prisutnih posmatrača) Mi smo bili ubeđeni da sve Lekgoe hrane decu na flašicu od prvog dana! Da ne umeju da doje! A eto, vi baš lepo dojite svoju bebu, i još ste joj pokrili glavicu pelenom da je ne bije sunce!

Počeh glasno da se smejem, a moj smeh se, lančanom reakcijom, poput lavine raširi među prisutnima. Zaista nisam imala srca da im objašnjavam da u mračnoj bolničkoj čekaonici nema ni traga od sunca i da je pelena tu iz drugih razloga, ali jesam potrošila pola sata objašnjavajući da flašica, šta god američki filmovi prikazivali, sigurno nije jedini metod ishrane beba ni među belim ženama…

Slavica Bogić – Mijović

Ovaj tekst je Udruzenje RODITELJ dobilo zahvaljujuci ljubaznosti  Slavice Bogić Mijović. Vredi se zapitati zasto nas drugi vide tako?