photo credit: hiwendyxu

Međutim, bajkama njegova pomoć nije ni trebala i one su se smejale u lice kritičarima. Ubrzo su počele ponovo da cvetaju i to ne samo bajke za decu, već i za odrasle. Ima ih gde god se okrenete: u bioskopima, pozorištima, knjigama, festivalima, na televiziji, kompjuterskim igricama, na Internetu.

Bajke su nastale od raznih malih priča od pre više hiljada godina. Rasprostranjene su širom sveta, iako su stare sadržaje promenile kako bi se prilagodile novim potrebama. Na početku, proste, verbalne, maštovite priče koje su sadržale čudesne i magične elemente, bile su povezane sa sistemima verovanja, vrednostima, obredima i iskustvima paganskih naroda. Bajke su doživele mnoge transformacije do pronalaska mašine za štampanje u XV veku, kada su se tekstovi ustalili kao i konvencija pričanja.

Čak i tada, bajke su odbile da robuju zahtevima štampanja, nastavile su da se manjaju i šire pričom. Tehnološke inovacije su im omogućile da se prošire i u druge kulturne domene, pa čak i na Internet gde danas možete da vidite razne animacije.

Kao i većina popularnih umetničkih formi, bajke su prilagođavali i transformisali obični, često nepismeni ljudi i viša klasa pismenih ljudi. Od jednostavne priče o ljudskim preokupacijama, evoluirale su u nestabilan žanr koji podrazumeva široku mrežu. Bajke su rasle, i doprinele kulturnoj evoluciji različitih grupa ljudi.

U stvari, one i dan danas rastu, gutaju sve žanrove, umetničke forme i kulturne institucije, prilagođavaju se novom okruženju tehnologijom koja njihovo prenošenje čini lakšim i efikasnijim.

Bajke nas formiraju i informišu o izazovima i konfliktima sa kojima se suočavamo: Pepeljuga (zlostavljanje od strane maćehe), Crvenkapica (silovanje), Plavobradi (serijski ubica), Ivica i Marica (napuštanje deteta), Magareća koža (incest). Ove priče se kroz metaforu fokusiraju na ključna ljudska pitanja, i stvaraju i otvaraju mogućnost promena.

Bajke predstavljaju najdublju artikulaciju ljudske borbe za formiranjem i održavanjem civilizovanih procesa. Simbolično pokazuju da je moguće prilagoditi se ili promeniti okruženje. Učimo kako da se odnosima prema drugih grupama ljudi, učimo da je njihov opstanak povezan sa našim, lakše konstruišemo društvene kodove koji garantuju humane odnose. U tom smislu, mnoge bajke su utopijske, ali nam isto tako ukazuju na ono što nam je potrebno, uznemiravaju nas ukazujući na ono što nam nedostaje i kako to možemo da nadoknadimo.

Bajke nagoveštavaju sreću. Umetnička dela kreiramo tako da sadrže znake, tragove, forme i obrasce koji anticipiraju i predviđaju budućnost. Ne poznajemo sreću, ali instinktivno znamo da ona može da se stvori pa čak i definiše. Bajke mapiraju moguće načine dostizanja sreće: otkrivaju i rešavaju duboko ukorenjene moralne konflikte. Efikasnost bajki zavisi od načina na koji ih činimo bitnim i relevantnim za slušaoce i čitaoce.

Možda je jedna od najboljih lekcija kojima nas bajke uče sledeća: niko se od nas ne uklapa savršeno u ovaj svet, ali ipak, svi zajedno treba nekako da se uskladimo.

Tekst o bajkama je prvi u nizu tekstova koji će uslediti, a koji su nastali u saradnji sa blogom posvećenom psihologiji pod nazivom Psihobrlog.

Da li će moje dete postati problematično u školi zato što mu sinoć nisam pročitala bajku pred spavanje, da li će ostati emotivno nezrela ako ne crtam barem pola sata s njom svaki dan?

Takva i slična pitanja muče i mene i druge mame koje poznajem. Niko ne želi da ih izgovori naglas ali činjenica je da savremeno društvo mamama nameće mnoge obaveze i očekivanja koja često nisu u stanju da ispune što izaziva osećaj krivice. Prema sebi samoj ali i prema onima koji najviše trpe zbog mnoštva obaveza a to su uglavnom deca.

Hajde da se na trenutak zato udaljimo od tradicionalnih načina posvećivanja detetu i hajde da vidimo kako sve možemo s njim provoditi više kvalitetnog vremena a da to ne uključuje crtanje, bojenje, pričanje priča, odlaske u park. Ono čime treba da se rukovodimo je pokušati da dete uključimo u što više naših svakodnevnih aktivnosti. Na prvi pogled tako nešto deluje teško izvodljivo ali uz malo truda i dobre volje uvidećete da nije tako.

Kuvajte zajedno

Bez obzira na to imate li dečaka ili devojčicu, svakom detetu, posebno malom, će biti zabavno da pomaže u kuhinji, dodaje lonce, mesi testo… Kad ručak bude gotov, dajte detetu da savija salvete i ukrasi sto kako ono želi.

Što je dete starije, mogućnosti za ispoljavanje kreativnosti u kuhinji postaju veće. Osim što pomaže u samoj pripremi, dozvolite detetu da određenim danima samo osmisli šta ćete spremati a onda to spremite zajedno. Na taj način dete će imati osećaj da korisno doprinosi tako važnom ritualu kao što je spremanje porodičnog ručka ili večere. Odredite, ako ga već nemate, i dan za kolače i potrudite se da pravite samo one kolače u čijem pravljenju i dete može da učestvuje ili one koji smešno izgledaju. Neka dan za kolače bude i sladak i zabavan!

Uključite dete u svoj hobi

Ako imate hobi ili neku omiljenu aktivnost razmislite da li je izvodljivo povesti i dete sa sobom. Naravno, ako je omiljena aktivnost pilates posle radnog vremena to će biti nemoguće ali ako se bavite nečim kreativnim svakako upoznajte dete s tim što radite i naučite ga kako da vam pomogne. Ako se bavite izradom nakita ili perlica, angažujte dete da vam pomogne u sortiranju i nizanju, a kako biste te trenutke do kraja iskoristili, zamolite ga i da ih složi po bojama. Moja kćerka dugo nije mogla da nauči boje te ako je to slučaj i kod vas, koristite svaku priliku da se podsetite koja je koja boja.

Isključite TV aparat

Iako svi odavno znamo da i deca i mi provodimo i previše vremena gledajući TV program taj aparat i dalje u većini naših domova radi od ujutru do uveče. Deca mlađa od godinu dana već imaju svoje omiljene crtaće i crtane junake. Ako je vaše dete već naviknuto na gledanje televizije i ako ima ustaljen ritual gledanja crtaća u određeno vreme nemojte mu to uskraćivati kako ne biste stvorili otpor. Krenite da polako smanjujete vreme koje dete provodi u gledanju TV-a i zamenjujte ga nekom kreativnom aktivnošću ili jednostavno izvedite dete napolje.

Smanjite broj svojih obaveza

Ovo nije lako ali sigurno da postoji neka aktivnost u toku vašeg radnog dana ili nedelje gde možete „ukrasti“ malo vremena kako biste bili s detetom i svojom porodicom. Probajte. Umesto svaki dan, kuvajte svaki drugi dan. Proredite velika spremanja – dete će svakako umeti da ceni to što su mu prozori u sobi besprekorno čisti ali će vam biti više zahvalno ako provedete vreme namenjeno pranju prozora u igri s njim.

Ovo su samo neke od ideja koje vam mogu poslužiti kao smernica kako da oplemenite vreme koje provodite s decom. Ne krivite sebe ako provodite s decom malo vremena, već dajte sve od sebe da i to vreme bude ispunjeno kreativnim i zabavnim aktivnostima.

Na kraju, nemojte se opterećivati oko same količine vremena koju provodite kod kuće i sa detetom. Nije strašno i ako nekad provedete s njim makar i pola sata ako ste posle tog vremena i vi i dete srećni i ispunjeni. Svakako je bolje tako nego provesti dan gde svako za sebe nešto radi, ne obraćajući pažnju na ono drugo – vi zatvoreni u kuhinji ili radnoj sobi, dete gledajući crtane filmove ceo dan. Koliko god vremena da ste zajedno ako radite nešto što oboma pričinjava zadovoljstvo to vreme je dragoceno. I uvek se setite naših baka i prabaka, žena sa velikim brojem dece i još većim brojem obaveza. Ako su one uspele da u često nemogućim uslovima kao što su rat, oskudica odgaje dobre ljude uspećete i vi. Sigurno.

Vaše Udruženje RODITELJ

photo credit: LizaWasHere

Šta onda preostaje roditeljima?

Prvo i najvažnije – deca uče po modelu. Ako vidi roditelja da argumentovano i nenasilno rešava probleme i konflikte, velika je šansa da će i samo to usvojiti. Takođe, pokušajte da igrate uloge sa detetom; budite Vi taj koji traži nešto što mu je nedozvoljeno.

Najčešći savet je da takvo ponašanje treba ignorisati. E, sad, to je lako reći. Ima roditelja koji ne mogu da izdrže, a dete nekad i dođe u opasnost da se povredi. Ali i tad je važno da ostanete dosledni. Priđite detetu , podignite i pogledajte u oči. Recite mu da ćete ostati pri svojoj odluci. Tako će ono videti da ste čuli njegov zahtev, ali da ne može da dobije tog momenta šta je zamislio. Dete mora da nauči da ne može da bude sve i odmah. U zavisnosti od uzrasta, neka deca se na ovaj način ponašaju samo da bi ispitivala Vaš autoritet i sopstvene granice. Najvažnije je da se trudite da budete dosledni i da izbegavate fizičko kažnjavanje.

Osim ovakvog eksplozivnog načina ispoljavanja agresija, postoje i tzv. gutači besa (oni trpe, pa eksplodiraju u nekom trenutku, a do tada imaju psihosomatkse smetnje) i pasivna agresija(ako se dete inati, odbija da uradi nešto).

Ovaj problem pokreće i još jednu temu, koja je danas sveprisutna i već pomalo izlizana o tome kako su nasilje i agresija sastavni delovi naših života i kako mnoge oblike agresivnog ponašanja ni ne prepoznajemo kao takvo, nego reagujemo tek kad to «pređe granicu». To je nažalost istina.

Nevena Limić, psiholog

Evo nekoliko saveta kako da detetu, a i vama olakšate te prve dane:
• kod kuće treba govoriti pozitivno o polasku u vrtić
• nekoliko nedelja pre polaska, prilagodite ritam jedenja i spavanja vrtićkom
• zajedno sa detetom pripremite stvari neophodne za vrtić

autor fotografije D Sharon Pruitt

• ako imate mogućnosti, jedan od roditelja bi trebalo prvih nekoliko dana da bude sa detetom na adaptaciji
• upoznajte vaspitača sa posebnostima vašeg deteta
• svakoga dana pažljivo saslušajte dete kada vam priča kako je proveo dan u vrtiću
• ne omalovažavajte detetove poteškoće u adaptaciji
• kad napuštate vrtić, nemojte bežati, nego se pozdravite sa detetom i recite mu kad ćete doći po njega (posle ručka, posle spavanja…)
• ne govorite pred detetom o svojim strahovima vezanim za njegov polazak u vrtić
• sarađujte sa vaspitačima
• ukoliko želite, imate mogućnost da se uključite u Savet roditelja gde se se razmenjuju mišljenja, ideje, predlozi, zahtevi… Često ideje sa ovih sastanaka i zažive na insistiranje roditelja, a u službi dece.
• u slučaju da problemi adaptacije traju duže od 3-4 nedelje obratite se stručnoj službi vrtića za pomoć, pogotovo ako dete i nakon tog vremena odbija da jede ili spava, ili primetite promene u njegovom ponašanju koje vas zabrinjavaju
• pre polaska u vrtić dete mora da obavi lekarski pregled, koji podrazumeva kompletan sistematski pregled, obavljen od strane pedijatra.

Veoma je bitno tom prilikom uraditi kompletne laboratorijske analize (krv, urin, stolica), kao i bris grla, nosa, kako bi se otklonila svaka sumnja o eventualnom postojanju neke infekcije. Samo potpuno zdravo dete može pristupiti kolektivu, a to dokazuje potvrda pedijatra koju roditelj daje medicinskoj sestri u vrtiću, pri prijemu deteta.

I ne zaboravite:

Od same spremnosti roditelja na odvajanje od deteta, zavisi i kvalitet adaptacije.

Nevena Limic, psiholog

Slika muškarca koji jednom rukom „zaklanja“ svoju voljenu iza sebe da bi je zaštitio od napada, a drugom rukom vadi mač da bi to i potvrdio – u velikoj meri je izmenjena. Sada je „protivnik“ roditeljstvo, a mač bi mogla da bude pravna regulativa koja omogućava savremenim muškarcima, svesnim svoje uloge u podizanju deteta, ali i značaja radnog mesta za njihove žene, da prihvataju „zamenu mesta“ sa njima. Tačnije, da umesto svojih supruga odu na – porodiljsko odsustvo.

Tradicija i administracija

Prema istraživanju Instituta za društvenu teoriju, koje je sprovedeno na teritoriji cele države, a zaključno sa krajem 2007. godine, za godinu i po dana važenja Porodičnog zakona – samo 17 očeva je iskoristilo ovu mogućnost! U većem broju slučajeva se radilo o samohranim očevima. Može se govoriti o dvostrukoj nespremnosti za realizaciju ovog prava: sa jedne strane muškaraca, zbog tradicionalno uvreženog stava da su oni hranitelji porodice, oni koji zarađuju, a da su žene isključivo te koje čuvaju decu. Sa druge strane, razlog tome je i sama administracija, koja zbog jednog papira viška ne želi da sprovede isti postupak kao da je i žena u pitanju.

Naoružajte se strpljenjem

Slede saveti kako postati i ostati tata na porodiljskom odsustvu, to jest na odsustvu radi nege deteta:

• Pre svega, raščistite sa predrasudama. Nijedan tata neće izgubiti ništa od pripadnosti svom rodu ako prihvati nešto što je tradicionalno prihvaćeno kao isključivo ženski posao. Uostalom, zar nisu najbolji šefovi kuhinja – muškarci, iako su žene simbolički i bukvalno čuvari ognjišta? Dakle, predrasuda u sebi samom, u svom bližem okruženju, a posebno u radnom okruženju – mora da bude ili potpuno uklonjena ili svedena na minimum.

Za godinu i po dana važenja Porodičnog zakona – samo 17 očeva je otišlo na porodiljsko odsustvo

• Kada tata odluči da uđe u ovaj postupak, mora da bude spreman da se suoči sa nevericom, kao i mogućim omalovažanjem na radnom mestu. Sa tim se na sličan način susreću i žene, samo što ih njihova biološka predispozicija za trudnoću čini u izvesnoj meri izdržljivijim.

• Kako teče postupak otvaranja porodiljskog odsustva? Prijavom poslodavcu, ako ste zaposleni – da želite umesto porodiljsko odsustvo supruge da koristite zakonsku mogućnost odlaska na odsustvo radi nege deteta. Imajte u vidu da poslodavac to ne može da vam uskrati.

Njegovo „opravdanje“ da vaše odsustvo može da poremeti proces rada i slično, nije validno, jer može da se reši prijemom drugog radnika na određeno vreme, do vašeg povratka na posao. Takođe, ni druga opravdanja nisu više moguća, jer Zakon o zabrani diskriminacije – usvojen ove godine, posebno zabranjuje diskriminaciju po tom osnovu a naročito gubitak radnog mesta ako se nalazite u ovakvoj situaciji.

Potrebna dokumentacija

Dokumenta koja su vam potrebna za otvaranje ovog odsustva su:

• izvod iz matične knjige rođenih za dete ili decu
• izvod iz matične knjige venčanih
• vaša radna knjižica
• rešenje poslodavca kojim se saglašava da odsustvujete sa posla u određenom periodu – radi korišćenja prava na odsustvo radi nege deteta
• izjava supruge da vam prepušta ostatak zakonom predviđenog vremena za odsustvo radi nege deteta, zbog njenog povratka na posao.

U većim firmama se ovo prepušta takozvanoj personalnoj službi koja, inače, vodi evidenciju o svim zaposlenima. Sledi popunjavanje obrazaca za odjavu sa osiguranja za radnike i prijavu na drugačije osiguranje, kao i obaveštavanje Tržišta rada. Za vreme korišćenja ovog odsustva – vaš radni odnos, kao i sva prava i obaveze iz radnog odnosa, miruju. Ako ste zaposleni kod privatnika, ceo proces morate da obavite sami.

Ipak, može da se desi da ceo postupak morate da realizujete sami, ako u vašoj firmi niko nije poslao muškarca na ovakvo odsustvo. Ili, još „bolje“, ako Tržište rada u vašem mestu nije do sada imalo nijedan ovakav slučaj. Verovatno će propustiti da vam zatraže pomenutu izjavu vaše supruge, to jest njenu saglasnost ili, čak, i rešenje poslodavca.

Uživajte u novom izazovu

Prethodni deo je bio posvećen procesu kako da postanete tata na porodiljskom odsustvu. Što se tiče ostanka u ovom statusu, osim zakonskog roka – u kome ovakvo odsustvo mora da se završi (ili vi možete da ga sami okončate i pre isteka tog roka, na sopstveni zahtev), posebnih saveta nema.

Borba sa pelenama, flašicama, izlaskom do četiri zuba istovremeno, prohodavanjem, hranjenjem i drugim segmentima života vašeg deteta – biće najzabavnija i najneizvesnija avantura u koju ćete se upustiti.

Sledite sopstveni instinkt.

U tome ćete, svakako, da uživate nakon naporne papirološke operacije dobijanja ovakvog odsustva. Pelene, flašice, benkice… sigurno nisu mitski ubojito oružje kao mač u rukama vaših predaka, ali su validno „oružje“ u borbi sa odrastanjem vašeg čeda. Stoga prigrlite tu mogućnost, pomozite vašim suprugama da se ostvare i na poslovnom polju i postanite tata na porodiljskom odsustvu.

JEDNAKOST

Prema pozitivnom zakonodavstvu u Republici Srbiji, otac i majka su u potpunosti izjednačeni u pravima i obavezama prema svojoj deci. Pored toga što je Porodični zakon iz 2005. godine garantovao veću zaštitu materinstva, kao posebnog stanja u životu žene, tako je uspostavio i mogućnost da muškarci potpuno ravnopravno preuzmu ulogu majke – koja bi ostala na odsustvu radi nege deteta do njegovih navršenih godinu dana.

Mr Dragana Ćorić,

Magazin Mama, maj 2010, strane 26-28.

Savremeno društvo stavlja potencijalne roditelje a posebno mame pred velike izazove. Sa trideset godina od tebe se očekuje da si odavno završio školu, da već par godina radiš i solidno zarađuješ, da vodiš zadovoljavajući društveni život i…. da imaš ili bar planiraš dete. Kad se dete desi, očekuje se potom da u svoj već uspešan život uklopiš (uspešno naravno) staranje o detetu, da paziš da ne trpe ni karijera ni porodica i da pritom se sa istim žarom kao do tada posvećuješ svakodnevnim kućnim obavezama, poslu, prijateljima.

Stoga nije ni čudo što se veliki broj nas toliko puta oseti neadekvatno ili nedoraslo od trenutka kad postane roditelj.

Pretpostavljam da je strah od drastičnog povećanja odgovornosti, kako materijalne tako emotivne razlog zbog koga mnogi mladi ljudi danas svesno odlažu roditeljstvo. Nije lako ni razmišljati o tome kako da se uklopi veliki broj obaveza koje nam se kao zaposlenim majkama nameću, a kamoli sprovoditi ih u praksi, s osmehom, naravno.

Neko se navikne brže neko sporije, ali nijedan život posle dobijanja deteta ne ostaje isti. Što pre to prihvatimo kao neminovnost, pre ćemo se odlučiti na decu. Da, nestaće komfor, nestaće dar da svojim slobodnim vremenom raspolažemo kako želimo jer sada će njime raspolagati neko drugi, a romantika, avantura, izlasci i druženja do ranih jutarnjih sati će makar na kratko biti stavljeni u drugi plan. Ali… sa trideset godina bi trebalo da smo u dovoljnoj meri već iskusili sve te čari “slobode” te je onda prirodno da sada kako postajemo ozbiljniji želimo sve ono što se od ozbiljnih ljudi očekuje – sređen posao, porodicu, decu.

Zašto je onda nekima od nas tako teško da se odlučimo?

Većina mojih prijateljica decu je počela da planira na početku tridesetih godina života. One koje su dobile decu ranije postale su mame uglavnom pukim slučajem i izazove roditeljstva su savladavale uz pomoć roditelja. Sa dvadeset i kusur godina teško da imaš sređenu finansijsku situaciju ili rešeno stambeno pitanje te se onda pomoć drugih nekako sama od sebe nameće. Kada smo stariji to već nije isto. Meni je bio problem da tražim pomoć od drugih kad sam imala bebu, mislila sam da ću drugima delovati smešno ako u 31. godini priznam da me je strah ili da nešto ne umem da uradim. Možda baš zato moji vršnjaci ne žure sa decom pošto su svesni da im se na propuste neće gledati blagonaklono jer nisu više mladi i “ludi” već odrasle zrele osobe.

Tu dolazimo do prvog velikog argumenta za odlaganje roditeljstva koji često čujem – nisam još uvek spremna/spreman emotivno. Šta reći na to osim istinu – za dete nikad nisi stvarno spreman. Koliko god zreli i odgovorni bili, koliko god da smo emotivno stabilni i s obe noge čvrsto na zemlji, iskustvo roditeljstva je tako intenzivno i neopisivo, preplavi čoveka kao nijedno do tada, obori s nogu i potpuno poremeti, ali u najpozitivnijem mogućem smislu. Nikakva emotivna stabilnost i priprema tu ne pomažu. Zaista. Iskusila sam na sopstvenoj koži.

Što se emotivne strane roditeljstva tiče, jedini validan razlog za njegovo odlaganje za mene je nedostatak emocija prema partneru, potencijalnom drugom roditelju deteta. Rađati dete da bi se spasao brak ili rađanje deteta sa trenutnim partnerom jer se tu zadesio a drugog na vidiku nema uglavnom nisu mudre odluke. Ako u startu znate da ćete dete doneti na svet i “osuditi” ga na život u okruženju punom trzavica i negativnog naboja, razmislite dobro pre nego što bilo šta učinite.

Posle emotivnog neminovno na red dolazi finansijski momenat. U Srbiji ionako već previše opterećenoj godinama neizvesnosti i razaranja nije lako sa optimizmom planirati budućnost i proširenje porodice. Verujem da ni svetska finansijska kriza čije posledice već osećamo neće pomoći mladim porodicama. U situaciji kada svi strepe za posao deluje pomalo nelogično planirati dete ako ne znaš kako ćeš ga sutra izdržavati.

Vrhunac neodgovornosti prvenstveno prema samom detetu je roditi ga a onda očekivati da se stvari nekako same od sebe udese ili očekivati od mame i tate da nam pomognu dok ne stanemo na noge. To je tačno, ali ja ću ipak i finansije odbaciti kao ne toliko bitan faktor jer kriza u svetu može potrajati još mnogo godina a svet ne može da stane dok to ne prođe. Idemo dalje, radimo, trudimo se da zaradimo i nadamo se najboljem. Život ne možemo odlagati zbog toga.

Naše društvo se polako ali sigurno prilagođava trendu kasnijeg zasnivanja porodica ali naša tela su i dalje (i uvek će biti) programirana za rađanje dece u dvadesetim i ranim tridesetim. Posmatrano s biološke strane, mnogo je razloga protiv odlaganja roditeljstva. Od onih kao što je nagli skok u procentima mogućih genetskih poremećaja kod deteta koji progresivno raste sa starošću majke i oca pa do onog najbanalnijeg i najočiglednijeg – što smo stariji sve manje energije imamo a za dete nam je ona preko potrebna.

Na kraju, važno je znati i prihvatiti da se sve kockice verovatno nikad neće složiti i da jedini pravi razlog za odlaganje roditeljstva može biti nedostatak želje za potomstvom. Ukoliko tu želju ne prepoznajete kod sebe, svi ostali argumenti postaju samo izgovori. Ako stvarno želite jedno majušno svoje biće, nemojte dozvoliti da vas “lažni” argumenti spreče. Roditeljstvo je teško, gotovo isto koliko je i – lepo!

Autor: Branislava Jovanović, Udruženje RODITELJ