Priča 1.

Dan kada sam postala mama

I sada, dok prebiram po secanju Janino rodenje, neponovljivu radost, tremu i uzbudenje, sve mi je tako zivo , mada ne uvek jasno. Osecam, vidim delice tog carobnog dogadaja, ali se mnogih stvari uopste ne secam! Ali zato je moj dragi muz puz bio sa mnom da mi posle preprica detalje, i da svoju verziju “kako smo rodili Janu”. Uglavnom, posle skoro tri godine braka ocekivali smo nase ljubljeno zlato. Meni je trudnoca(ako zaboravimo prvih 17 nedelja grooooooznih mucnina, gubljenja kilaze i posecivanja mile mi WC solje) bila predivna. Bila sam prototip aktivne, vesele trudnice, puno sam radila(do osmog meseca, dok me nisu “izbacili” iz redakcije) skitala, setala, uzivala. Malo me naplasila doktorka koja mi je vodila trudniocu,kad mi je na pocetku osmog meseca rekla da se beba spustila - pa ja prelezala za dzabe ceo taj mesec( to joj necu oprostiti :) )Cim sam usla u deveti, ja lep put pod noge, setnja, kupovina, ma uzivancija. I taaako, prolazio 9 mesec, prosao, usli mi u deseti I – nista! Beba nece napolje! Desetak dana pred porodjaj u Frontu mi kazu na UZ da je beba velika, oko 3,7 a moj dr kaze - ma to je samo otprilike...

Ja ceo deveti mesec otvorena prst, idem na vezbe za trudnice, napinjem, vezbam i nista, bre. Nase malo prase kojem tad jos nismo znali pol nece napolje, lepo mu unutra, mama ga mazi, hrani i cuva.
Kad je prosao termin 3-4 dana, kaze meni dr, evo petak je ako ne bude nista preko vikenda dodi da te porodimo. I ja se tu rastuzim, sve sam nesto mislila fljisnuce mi bokal vode u krevetu usred noci, pa cu ja da se smesim bunovnom muzu panicaru koji trazi da se obuce u mraku, a ja cu da kuliram, jer zaboga, ja sam pripremljena trudnjaca, znam sve tipove disanja i tako to. Kao na filmu... Jos cu dok on panici da pitam koliki je razmak izmedju kontrakcija. Al oces, nema nista od toga, ovako ides nekako na porodaj kao na vadenje zuba, samo ti frka malo veca :).
I posto smo znali termin ja lepo kazem muzu, hoces da me izvedes na veceru, ko zna kad cemo otici kad se bebac rodi. I sedimo u restoranu, ja sa mojom ekstra large stomacinom, jedemo, uzivamo u Ruskom domu, koji je tacno preko puta Narodnog fronta, al, ne lezi vraze telefoni non stop zvrje - Pa gde se vi, sta preko puta, Fronta jel pocelo? Bas smo ih lepo zeznului :).
Ponedeljak, devet sati ujutro, ja imam blaaagu tremu, i moj muž i ja zbunjeni ko ovcice koje vode na klanje. Iako sam imala zakazan epidural i dosta informacija o tome(odmah sam napravila tekst za novine sa nacelnikom porodilista na temu za i protiv epidurala, he he), ipak mi je frka. Priprema, WC, moj dr me pregleda, rade mi CTG i vode u apartman, oko 10.45. Tamo me ceka muzic, i konstatujemo da smo zaboravili muziku:( Al nema veze, ukljucuju mi svu onu skalameriju, stavljaju vaginaletu i sou pocinje. Ja prvo savladam kontrakcije psiholoski(ovako su nas ucili u skolici) ali ubrzo pocinjem sa disanjem, jer sam dobila “konjsku” dozu indukcije, i kontrakcije su na 2-3 minuta. Bolovi su sve veci i ja samo cekam da dode anesteziolog i slatka, hladna, tecnost pocne da klizi niz moju kicmu. Ljudi, kao da sam ceo zivot bila narkoman, tako mi je prijao taj epidural. Diiiiivno nista me ne boli, samo na CTG -u gledam koliko bi me bolelo da nema ovog cuda modern medicine. MM i ja cavrljamo, meni se spava, uzasno sam zedna, a znam da ne smem vodu... Svako malo dolazi dr, pregleda me, sto boli uprskos epiju, pa dolazi anesteziolog, ubija vreme sa nama, cavrljamo. Oko 3 popodne vidi doktor da to traljavo ide, pa proba rucno da me otvori ! I to boooooooli, sve sam zvezde videla. Prokidaju mi vodenjak, a ja gnjavim babicu pitanjema - jel nije zelena plodova voda, koliko sam otvorena? Ma koliko im je lakse kad zena zna sta se desava na porodaju, ipak smo im nevideno dosadni, ali bas me briga, ja sam uzasno radoznala, da sam mogla i sama bih zavirila da vidim sta se desava :)

Oko 5 popodne kaze doca: e ovo nece skoro, ajd ti malo setaj da ubrzas porodaj. I tako sam ja sa iglama u rukama, bocom infuzije i epijem u ledjima setala, krevet vrata- krevet- vrata, ma noge me zabolele. Opet, slaba valjda. I sad jos glaaaaaadna, a ja mnogo mrzim kad sam gladna. Meni naponi vec pocinju, ali nisam otvorena dovoljno i ne smem jos da se poradam. Dolazi anesteziolog i kaze - ajde reci bebcu nek pozuri, da stignem kuci na veceru hehe. Inace, svi divni, babice me obilaze, ljubazne, kazu nazovite ako nesto treba.
Nekako mi dogurasmo do 10 prstiju tek u 10 uvece. A ja sve vreme razmisljam, joj sta bi bilo da nema epidurala, ja sam kukavica ziva. Mali mackic je i dalje super, otkucaji srca o.k. Ukidaju mi tu magicnu tekucinu, da bih osecala napone. A ja ih osecam, dosadni su i jedva sam docekala kad su rekli guraj! Najpre na strani da spustim bebu i ja se pripremim, guram guram, I ...nista. Ne pominje babica da se glavica pomolila. Jedna drugi napon, treci., Doktor vec oprobano- ruka na stomak - nista. Kaze, ne pomazem ja ovde, e tu sam, se odsekla, izgubila, jos kad je pomenuo daj vakum, zbogom pameti! Srecom pa je mm bio tu jer sam ja bila van sebe i stalno sam pitala njega i anesteziologa jel ja negde gresim jer guram pravilno?
Onda se dr dere na osoblje doneli mu pogresnu kalotu, frka, apartman je odjednom pun ljudi, a ja poslednjim atomima snage guram i dr u jednom potezu izvlaci malo, debeljuskasto stvorenje stavljaju je onako mokru i belicastu na moj stomak, jos se ni prvi plac nije cuo. Tek joj ciste nos, prekidaju vrpcu, a ja drhtavom rukom, ma jednim prstom je mazim po nozici, kao da je od stakla, ne shvatajuci jos da je to moja ljubav, da sam se PORODILA!!!! Pocinje plac a dr kaze – cestitamo, dobili ste devojcicu. Na sta smo tata i ja uglas - stigla Jana! Sestra je kupa i kaze dobrodosla Jano!!! Tu plimu osecaja izmiksanu sa najzescom izgubljenoscu u zivotu iako sam vesta sa recima, ne umem da objasnim ni dan danas. Tog bozanstvenog dana u 22.55 tata i ja smo rodili najdrazesnije stvorenje na svetu, nasu srecu i nadu opasnicu tesku 4 kg i 54 cm dugu Janu. Rece anesteziolog, e sad necu stici ni na nocni bus :)

Kad su mi je onako umivenu i lepu stavili na grudi ja se zabezeknula, pa ljudi, ja lepsu bebu u zivotu nisam videla!!! Toliko sam izgubljena bila, da mi je pola stvari muz morao da prepricava kasnije ali osecaj :) :) Neponovljiv!

Priča 2.

Novo iskustvo za svaku zenu - PORODJAJ

Bila je to duga noc, najduza u mom zivotu. Moj suprug, roditelji, rodbina i prijatelji slavili su dolazak male Natase na svet. Sve me je bolelo od silnog napora, dok sam lezala u bolnickoj postelji. Takode, obilno sam krvarila. Jedva sam cekala da svane, da vidim moju bebu, da je uzmem u narucje i da idemo kuci. Porodila sam se prethodnog dana i sve je bilo u redu. Cuo se krik jedne od zena koja se upravo poradala. Vristala je i vikala a nije znala da tako samo gubi neophodnu snagu. Ovom pricom zelim da pomognem svim buducim mamama, da sa njima podelim novo iskustvo za svaku zenu, iskustvo zvano PORODAJ.

Termin za dolazak moje bebe na svet bio je 7. jul 2007. Nisam ni slutila da cemo proci termin jer sam strogo lezala, pila lekove i odrazavala trudnocu. Sa strepnjom sam docekivala svaki dan i Boga molila da udem u deveti mesec. Cudo se dogodilo i prosao je i 7. jul a moja beba jos nije htela da upozna spolji svet. Tad su mi savetovali da budem aktivnija, svaki dan sam isla u setnju dva puta i penjala se stepenicama na cetvrti sprat. Obavljala sam i sve kucne poslove i tako se fizicki pripremala za porodaj. Nakon par dana, tacnije 12. jula otisla sam u bolnicu na pregled i dogovorila se sa ginekologom dr Svetlanom Petakovic da dodem ujutro da me porodi. Jos ranije sam se odlucila za porodaj prirodnim putem.

Tog Petrovdana, suprug i ja smo se slikali, jos malko uzivali i mazili sad vec poveci stomak a predvece smo krenuli do grada. Setali smo vise od dva sata, kuci smo dosli tek oko pola jedanaest, a ja sam tako umorna odmah i zaspala. Znala sam da moram da se naspavam i da za sutra budem odmorna. To jutro me je probudio suncev zrak najavljujuci lep dan. Bilo je toplo i sparno jutro. Dogovorila sam se sa mojom bebom da danas bude dobra, da se ne boji i da cemo joj svi pomoci da se rodi. Spremila sam se, poslednji put sam obukla moju roza trudnicku haljinu i uzela vec davno spremljenu torbu. Mama Velika mi je pozelela da budem jaka kao sto je i ona bila pre 28god. kada je mene donela na svet. Njene reci dale su mi jos jacu snagu. Uputila sam se ka bolnici. Sa mnom su bili moj suprug Slobodan i moja teta Senka.

Na prijemnom odeljenju me je docekala sestra Ligija, mama mog najboljeg druga. Odlicno, pomislih poznato lice bilo je tu. Odmah su mi uradili CTG, osetila sam i jednu jacu kontrakciju jacine oko 50. Presvukla sam se, a potom su me odveli na odeljenje. Odmah su mi uradili klistiranje i prikljucili na indukciju. Tad sam pogledala na sat, bilo je pola devet. Dr Svetlana Petakovic mi je rekla da nece zuriti i da bi trebala da se porodim oko podneva. Nasilno mi je probusila vodenjak. Tad sam bila vec tri i po prsta otvorena. Bila sam savrseno smirena i odlucna da tako i ostane. Bolovi su u pocetku bili slabiji i javljali su se na pola sata. Dobila sam i dve injekcije. Najpre sam setala po sobi, sa flasom infuzije u ruci jer mi je tako bilo lakse. Zelela sam da se skocentrisem sto bolje, neprestano misleci na ono sto me ceka. Bojala sam se jako da nesto ne pode po zlu, da se ne uplasim. Ja sam ipak prvorotkinja. Zato sam ponavljala u sebi, moras biti smirena i opustena, radi sve onako kako ti kazu. To je najboje i za bebu i za tebe. Mazila sam stomacic i pricala bebi da smo zajedno jace. Babica mi je savetovala da kad osetim bolove disem ubrzano, kratko i na usta, kao da dahcem. Uskoro su bolovi postali intezivniji i jaci, javljali su se na 20min, pa potom na 15min. Dr Petakovic me je pregledala i rekla da se otvaram polako.

Sve je islo po planu. Vratila sam se u sobu i malo prilegla. Samo sam mislila pozitivno, jako sam zelela moje cedo. Babice su me neprestano obilazile da provere kako sam i koja je jacina bolova. Bolovi su postajali intezivniji, i sad su se javljali cesce. Kad su bili na deset minuta zvala sam babicu. Tad su me odveli u porodajnu salu, bilo je oko pola jedan. Dr Petakovic me je pregledala i rekla da sam dosta otvorena, i da se ne brinem. Uskoro ce sve biti gotovo. Prikljucili su me na CTG, da mogu da prate otkucaje bebinog srca i jacinu bolova. Doktorka je zatim otisla u ambulantu, da obavi jos neke ultrazvucne preglede a babice su ostale kraj mene. Lezala sam na porodajnom stolu, sasvim smirena i spremna da dam sve od sebe da uskoro drzim u narucju moju slatku bebicu. Poslusala sam savet babice, disala sam kratko i na usta za vreme bolova. Stvarno mi je pomagalo. U sebi sam govorila budi smirena, dosla si ovde da se porodis, hajde da to obavimo sto pre i da onda srecna sa bebom ides kuci. Slusala sam otkucaje bebinog srca, a tad na porodajnom stolu minuti su mi izgledali kao godine. Bolovi su sad postali neizdrzivi, nikad u zivotu nisam osetila takav bol. Dosao je i taj trenutak. Ekipa se okupila oko mene, dr Petakovic, ginekolog, dr Dokic, neonanatolog i sve prisutne babice. Po otkucajima bebinog srca dr Petakovic je zakljucila da se pupcana vrpca obmotala oko vrata i tad su mi ubrzali indukciju. Porodaj je morao da pocne odmah. I u tom momentu sam bila smirena, mislila samo pozitivno i imala poverenje u ljude oko sebe. Jacina bolova na CTG-aparatu sada je bila izmedu 130 i 140. Nisam ni osetila sa su me secnuli da pomognu bebi da se lakse rodi. Doktorka mi je rekla da kad naide sledeca jaka kontrakcija da udahnem jako i guram iz sve snage. Na njene reci „sad“ to sam i uradila, moja zelja za bebom bila je ogromna. Beba je krenula, ali to nije bilo dovoljno sa se rodi. Doktorka je rekla da ostanem mirna i da cemo pokusati ponovo. Kad se pojavila sledeca kontrakcija, udahnula sam duboko i gurala bebu jako, najjace sto mogu. Takode i moja beba mi je pomogla jer je i ona bila vec nestrpljiva da me upozna. Sve sam uradila po instrukcijama, zadrzala bebu kad mi je doktorka rekla da ne bi izletela naglo. Zacula sam plac moje male Natase. Sve je bilo gotovo. Odmah su mi je dali u narucje i pitali me kakav je osecaj. „Predivno“ rekla sam kratko ali verujte to se recima ne moze opisati.

Natasa je bila teska 3100g i 51cm dugacka. Imala je crnu kosicu. Neonatolog, dr Dragana Dokic je odmah pregledala bebu, glava i jedna rucica su joj bile modre. Odmah je prikljucena na kiseonik. Mene je dr Petakovic, ginekolog usila uz simpatican komentar da radi sitan vez. Kad je zavrsila rekla sam joj da se uskoro vidimo jer Natasa zeli i batu i seku. Posle porodaja preneli su me na pokretni krevet i bila sam u hodniku skoro 2 sata. Potom su me odveli u sobu i rekli da sad mogu i da odspavam. Moju bebu sam opet videla uvece oko pola osam kad mi je pedijatrijska sestra donela na prvi podoj. Vise nije bila modra, dr Dragana Dokic ljubazno mi je objasnila da je sve sa bebom u redu i da mogu da budem mirna. Mogla sam da se prepustim uzivanju sa bebom. Jedva sad cekala da je podojim iako sam i moja beba i ja to tek ucili. Zahvalila sam se bebi sto me je poslusala danas, a i ona meni sto sam bila smirena i jaka i to sa jednim velikim meeeeee!

Zelim takode, da se zahvalim dobrim ljudima iz bolnice Sremska Mitrovica koji su bili uz mene, divnoj dr Dragani Dokic koja je brinula o mojoj bebi i uputila me u tajne dojenja, dr Svetlani Petakovic koja se brinula o meni i svom ostalom medicinskom osoblju. Zelim im da uskoro ponovo rade u renoviranom porodilistu.orucujem svim buducim mamama verujte u sebe, u vasu bebu i imajte poverenja u strucno osoblje koje vas poradja. Jeste tesko ali je verujte vredno!

Priča 3.

Dan kad sam postala mama

U cijelom svom zivotu imam dva najljepsa I najposebnija dana….dva dana kad sam po prvi i po drugi put postala mama. Dva suncana, vedra i nasmijana dana. Dva dana kad sam na svijet donijela najljepsa bica na planeti, moja dva djecaka, Andriju i Petra. Ta dva dana obiljezila su cijeli moj zivot, sve ono sto sam bila i sto cu ikada biti. Postati mama je osjecaj koji se ne moze mjeriti ni sa cim na svijetu.
Do 18. septembra 2003. godine kada je svijet ugledao moj djecak Andrija nisam mogla ni da pretpostavim sta znaci biti roditelj i dozivjeti osjecaj koji preplavi cijelo bice i koji cini da te nije briga ni za sta vise sem za to malo stvorenje koje je do prije par minuta bilo dio tebe i kucalo zajedno sa tvojim velikim srcem. A kad se osjecaj ponovi, tri godine kasnije, kad sam na svijet donijela Petra, zivot dobija novi, poseban smisao.
Svaka majka ce reci da je njeno dijete najvoljenije i najzeljenije na svijetu ali ja za svoju djecu mogu tvrditi da imaju ljubavi i paznje kao malo koje dijete na svijetu.Toliko smo ih zeljno cekali i devet mjeseci koliko su bili u stomaku sakupljali ljubav namijenjenu samo za njih. Toliko se ljubavi skupilo da ponekad ne znam da li je jedan zivot dovoljan da im svu tu ljubav damo.Samo zbog toga zao mi je sto ne zivimo vjecno, ali i vjecnost bi bila mala da pruzim svojim sinovima sve ono sto osjecam i zelim za njih.

Moj suprug i ja u braku smo cetiri godine. Andrija je zacet neplanirano, dok smo se jos zabavljali ali smo od prvog trenutka znali da je to ono sto nam je nedostajalo da budemo potpuno srecni. Devet mjeseci proslo je kao tren, svakodnevno smo mazili malu "tackicu" u stomaku, kako smo ga tada zvali. Bio je toliko sicusan kad smo ga gledali na ultrazvuku da smo se bojali kako cemo ga drzati, cuvati, kupati…..i svejedno jedva cekali dan kad ce se roditi kako bi konacno postali prava porodica.I taj dan je dosao….bojala sam se porodjaja ali osjecaj da cu konacno drzati svog sina ucinio je da se svi ostali osjecaji i strahovi ucine potpuno nebitnim.
Rodio se lako, nisam se nimalo namucila, jer je moj andjeo znao da ga vani ceka puno ljubavi i topline i odlucio je da ne ceka ni trena pa se rodio za nepunih 15 minuta. Kad sam ga ugledala pocela sam da placem …Babica ga je drzala pored mog uzglavlja a ja sam ga mazila po licu…nisam mogla da vjerujem da se konacno ostvarilo sve sto smo iscekivali toliko dugo vremena i svaki od tih devet mjeseci tad mi se ucinio kao godina, jer nisam mogla vjerovati da smo toliko mogli cekati….iako su mi proletjeli dok sam bila trudna, u tom trenu cinili su mi se najduzi na svijetu….
A onda smo, nakon tri godine, odlucili sve to ponoviti…sa malom razlikom, sto smo ovog puta devet mjeseci iscekivali nas troje….Andrija se jednako radovao bratu kao i mi…Mazio je moj stomak i govorio kako je unutra njegov brat koji ga sad sve slusa, pjevao mu pjesmice, pricao price….Jednom me pitao "mama, mogu li samo na tren da udjem u tvoj stomak, samo da vidim brata, odmah cu izaci". Smijali smo se kao ludi toj djecjoj radoznalosti. Ovog puta devet mjeseci nam je trajalo kao devet godina, cinilo mi se da nikada necu roditi, toliko sam zudjela da opet osjetim ono nesto sto se dozivi samo u tom trenu kad to malo bice izadje vani i ugledas ga po prvi put ….taj osjecaj se ne moze uporediti ni sa cim drugim…ni sa prvim poljupcem, ni zagljajem, pa ni sa prvim izrecenim "mama"…jer taj osjecaj zaista je jedinstven ….i ponovio se, 27. avgusta prosle godine kada se Petar konacno odlucio upoznati sa nama.Tog dana nasa porodica postala je kompletna i savrsena.
I danas, kad se vratim ponovo na ta dva najznacajnija dana u mom zivotu, mogu slobodno reci da ne dozivjeti ih u stvari znaci ne zivjeti uopste……..

Priča 4

Kako Je Prosao Moj Porodjaj i Kako se Rodila Moja Zabica Anjica..
(27.11.2007)

Noc prije nego sto sam se porodila, muz i ja smo bili kod mojih i jeli pizzu, a ja kukala kako cu presisati termin i kako mi je vise dosadilo da budem trudna. Svi su bili ubjedjeni da cu sigurno otici doktoru na pregled 28. novembra (tacno na termin) kao sto mi je bilo zakazano, i niko nije mogao da zamisli da ce se Anja roditi sutra ujutru 27. novembra, dan prije termina.
Tako da smo mi to vece bili kod mojih, mene malo zabolila ledja, al nista kao sto su me znala boliti..Bol je ubrzo prestao i super sam se osjecala tu noc....
Muz i ja dosli kuci oko 10 sati, on otisao u krevet posto je sutra ujutru radio, a ja do 12 gledala TV.....
Negdje oko pola 4, ja se probudim kao i uvjek kad treba da se okrenem sa jedne strane na drugu.. I u pokusaju da se prevrnem sa ljeve strane na desnu, kako sam zamahnula jorganom da se pokrijem, srusim casu punu vode koja je stajala na komodici.. E onda sam pocela da psujem jer sam se morala ustati da obrisem tu vodu koju sam prosula..Ali nisam uspjela...jer kako sam se samo ispravila u krevetu osjetila sam samo topal mlaz niz noge...Jaooo...E nisam mogla da vjerujem...Tako ja prodrmam muza, reko meni otisla voda....A on iz sna skocio kao lud, reko ne panici ne boli me, donesi mi samo peskir da se obrisem.. I tako ja njemu kazem kako sam u istom momentu fakticki prosula i casu punu vode, na sta je on rekao "A jesi ti sigurna da ti je vodenjak pukao, mozda je to voda iz case, mozda si je prosula po sebi?" Ja kad nisam umrla od smijeha.
I tako ja odem do WC nekako, a voda lije.....Operem se, sredim se.. Izadjem iz kade obucem cist ves, kad ono opet mlaz....i onda ajde jovo na novo, peri se... a muz je u to vrijeme uspio i da zapali i popije njegov jutarnji caj. Onda je nazvao moje roditelje...Tata se javio, a on mu rekao "hoces ici sa mnom?", i kad je moj tata rekao gdje (iako je prepostavljao ),moj muz je rekao "pa u bolnicu da postanes deda". I samo im je rekao da mi je pukao vodenjak i da cemo se vidjeti u bolnici.. Par puta, prije nego sto smo krenuli u bolnicu, usao je u kupatilo da pita jel me boli....Osjecala sam samo neke blage, kao predmenstrualne bolove u stomaku ali to je bilo nista... Mi smo se tek poslje pola sata izvukli iz kuce, fino, polako i smireno.. I jos kad smo sjeli u auto opet me je pitao jesam li ja sigurna da nisam prosula casu vode po sebi..Samo da utvrdi da je to TO. U bolnicu smo stigli oko 4 sata, odmah me pregledali i ustanovili da sam otvorena 4cm. Ja nisam mogla da vjerujem...Pita me sestra jel me boli...Bolovi su poceli da budu malo jaci, al jos uvjek su bili kao menstrualni bolovi, nista strasno, navikla sam na to vec... Onda me je sestra pitala jesam li mjerila kontrakcije, na sta sam ja odgovorila da nisam ali da mislim da su na 5 minuta...kaze ona nisu na 5 minuta, vec na 2 do 3 minute, a ja ne mogu da vjerujem.

U tom su dosli moji roditelji, pa smo im ispricali kako mi je pukao vodenjak i kako sam oborila onu casu s vodom, mislim meni to i dan danas cudno.
Onda su mi rekli da pokupim stvari i da ce me prebaciti u porodjajnu salu... Ja se ljepo ustala, bez ikakve muke i bola, kad cujem neka zena vristi, ma ne vristi vec se dere, jadnica poradja se. Kaze meni sestra ne slusaj je, nije svakome isto..Ma reko nema veze, i stvarno me to nije uplasilo, samo sam jedva cekala da se porodim.
Kad smo usli u porodjajnu salu, ja se presvukla u njihovu spavacicu...RPitam ih jel moram da lezim, kaze sestra ne moras, hodaj, radi sta hoces.... Onda ovi moji hoce ici zapaliti napolje..kaze mama hoces da ostanem sa tobom, ma reko sta ces ostajati bez veze, i ne boli me, samo vi idite.... Tako da su njih troje otisli a ja ostala sjedecu u nekoj stolici na ljuljanje dok su sestre pocele da pripremaju sve za porodjaj...
Za deset minuta moj muz, mama i tata su se vratili, a ja sam vec pocela da imam bolove... U tih deset minuta uhvatile me bas jace kontrakcije..Oni kad su dosli zatekli me u toj istoj stolici, ja se ljuljam i stenjem...Muz mislio ja zezam, ma reko covjece mene stvarno boli...Sestra mi vezala one trake za identifikaciju oko ruke i pita me da vidim jeli moj broj isti kao i na bebinoj narukvici koju je napravila, a meni samo magla pred ocima, mislim se mene boli a ti me to jos pitas da potvrdim. Onda su mi rekli da legnem u krevet da vide koliko sam otvorena....Sestra provjeri kaze 6 cm, a to je mozda bilo vec oko pola 6.... Kaze brzo se otvaras nebi trebalo dugo da cekamo, ali opet nikad se ne zna.. Kaze, ako budes imala osjecaj kao da moras da guras reci mi... Stvarno sam trpila junacki... Onda me uhvatio jos veci bol, pa sam se proderala i zvonula muza koji je bio u hodniku, ri rekla mu dolazi ovamo...E tad kad sam ga uhvatila za ruku nisam ga pustala dok se nisam porodila... Pita setra jel me boli..reko boli jako...Kaze jel moras da guras, reko onako..ja mislim da moram.. Al kao nece ona mene provjeravat koliko sam se otvorila jer nije proslo ni sat vremena... Onda sam joj ja rekla da nemislim da je to dobra ideja i da me provjeri..I ona kao OK eto cisto meni da udovolji, provjerice ...Kad je provjerila imala je sta i da vidi, 9 cm....Kaze jos jedan cent i gotovo...ma nije proslo ni 5 minuta ja sam vrisnula i rekla joj ja moram da guram..kaze cekaj..reko ne mogu moram...kad stvarno, vrjeme za guranje. E onda je pocelo...
Muz kaze kad mu ruku nisam polomila..Bio je tu sa mnom citavo vrijeme, mada nije gledao a i ja sam mu rekla da slucajno ne virka, sto njemu nije ni padalo na pamet..Gledao je samo u mene i drzao mi ljevu nogu a ja desnu, jedva nekako...Stvarno mi je puno pomogao i ne znam kako bi da mi on nije bio tu. Kaze da sam dobila konjsku snagu i da nije znao da zensko uopste ima toliko snage i da ce za sljedeci porodjaj da nabavi metalnu rukavicu. A ja.... vristala sam da sam digla cijelu bolnicu na sebe..mama i tata su bili ispred porodjajne sobe u kojoj sam ja bila i mama kaze da sam se cula na kilometar..Ona jadnica nije mogla da me slusa pa je hodala gore dole u hodniku zacepljenih usiju..Kaze da je i nju bolilo ko i mene kad je cula kako vristim i kako se derem... A sto je smijesno bilo, muzu valjda dosadilo kako je stajao u jednom mjestu pa poceo da se klati sa jedne noge na drugu sto je mene toliko iznerviralo pa sam se izderala na njega da se ne klati..Kaze mama cujem ja ti i na njega vristis, a nije znala sto... Onda se poceo smijat, pa me i to izbacilo iz takta kad ga nisam zadavila..Sta ce jadnik morao je da me slusa .....
Sestra mi je rekla da ne vristim toliko jer gubim snagu, a ja ponavljala ja ovo ne mogu, ja ovo ne mogu..Kaze mozes..Zamisli kao da si u tunelu, u mraku si, ali opet znas da ce kontrakcija proci, i ti ces izaci iz tog tunela pa ce ti biti lakse... Onda poslje pola sata guranja, tako mi doktor kaze, mada je to meni izgledalo kao 10 minuta, znala sam da je beba skoro tu jer je pritisak i bol bio ogroman.. Ja guram, i imala sam osjecaj da nemam vise snage, kaze doktor jos samo jednom...Skupila sam svu snagu sto je bila u meni, ma reko sad mora izaci. Poslje par sekundi cula sam samo plac moje Anje i kako sam zmirila, otvorila sam oci i vidjela je kako lezi meni ispod nogu...Taj osjecaj ne mogu opisati rijecima...Nesto nevjerovatno i predivno..Bol, kao rukom odnesen..... I samo sam cula da je neko reko da je curica.. Rodila se u 6:46..
Ja ne znam da sam zaplakala odmah, al znam da sam zaplakala kad sam vidjela kako muz place...Valjda sam tek onda shvatila da smo mi dobili jednu malu curicu. Muz je plakao, a sestra ga dva puta pitala jel dobro..sto njemu i nije godilo... Ja sam samo gledala u nju, dok su je pregledali..Doktor mi govori moras jos jednom da gurnes da posteljica izadje, kaze bolice jos malo jer je i on pritiskao stomak...Ma ja taj bol nisam ni osjetila... Onda mi je rekao da me usio, jedan il dva konca...da mi nije rekao ja nebi ni znala..Nista me nije bolilo niti je meni ista vise bilo vazno...samo znam da nisam skidala pogled sa moje Anje.. Kad su je sredili, njen tatat je omah iznjeo na hodnik da je baba i deda vide. Onda kad sam ja bila spremna i sredjena usli su svi u sobu.. Ne sjecam se tacno ni kad sam je prvi put uzela u ruke, al znam da nisam mogla sebi da dodjem kad sam je uzela, nisam mogla da vjerujem da je ona moje dijete i da sam ja njena majka ... Neki neopisiv i tako divan osjecaj....
Onda je dosao i moj brat, izasao je sa posla cim ga je tata nazvao da sam ja rodila...

Poslje mozda sat i po, ja sam pitala kad mogu da se istusiram i operem, kaze sestra kad god ti hoces moze si sada.... Kaze samo polako ustani, mozda ti mislis da mozes, al neke se zene onesvjeste..Ja sam se bez problema ustala, bez ikakvog bola... Otisla i sama se istusirala.
Poslje toga su kuplai Anju, i posto nam je prva beba, to je bila kao demonstracija kako je okupati pa smo ja i muz morali da gledamo i da ucimo ...
Kad se kupanje zavrsilo mene i Anju su prebacili u sobu u kojoj smo ostali do sutra ujutru, kad smo izasli iz bolnice..
Sto se tice svega, kao i osoblja, sve je bilo divno... Jedino sto me nerviralo je to sto je ova soba u kojoj sam ja bila, dvokrevetna, pa je jos jedna djevojka bila sa mnom....
Anja je sa mnom bila cjelo vrijeme, tj cijelu noc.... Prije su sestre nosile bebe preko noci ako majka to hoce ali sada toga vise nema.. sto mislim da nije u redu.. Ja sam se tako napatila tu noc, jer nisam spavala znaci od ponedeljka rano ujutru.. pa cijelu noc sutra dan.... 24 sata...
Onda je jedna mladja sestra dosla da nas pregleda, i kroz pricu ja joj kazem kako sam umorna..a ona ni pet ni sest uzme Anju, kaze ja je nosim, a ti mama se naspavaj malo .. Nemate pojma kaoliko mi je to pomoglo, jeste da sam spavala samo dva sata, alil mi je to mnogoo znacilo..
Jedini problem nam je bio dojenje. Od prvog puta kako su mi je stavili na grudi da doji, ona nije znala... Nije znala i nije htjela... Mucila sam se sa njom u bolnici cijelo vrijeme, ali dzaba.. Onda su je morali dohraniti flasicom jer je dijete plakalo, gladno, a ne zna da doji... Sestre su mi rekle da ja sve radim kako treba i da se ne sekiram, samo da budem uporna, ali Anja nije htjela i gotovo.
Sutra ujutru doktor je dosao u vizitu oko pola 9, pregledao i mene i nju, rekao da je sve u redu da mozemo kuci kad hocemo.. Ja sam odmah nazvala muza pa su on, mama i tata dosli po mene da nas voze kuci ...

Koliko toliko pokusala sam da opisem i kazem kako je sve proslo, ali ono sto sam ja osjecala u dusi kada se moja Anjica rodila, to vam sigurno ne mogu opisati rijecima.. jer rjeci za tako neka ljepa i ogromna osjecanja koja majka dozivi kad po prvi put vidi svoje dijete ne postoje..postoje samo emocije koje se pamte cijeli zivot...