Nije prošla ni puna godina od kako je moj bebac ugledao po prvi put svetlost dana a izgleda mi kao da je trudnoća bila pre najmanje hiljadu, u nekom drugom životu. Sve mi sada, iz ove perspektive, deluje čudno, daleko, što i nije tako loše kad se sve sabere i oduzme. Sada mnogo realnije sagledavam neke stvari, tako da ću naredni put, kada budem prolazila kroz tu lepu i neizvesnu stvar zvanu trudnoća, sigurno dosta toga uraditi drugačije.
Prvo i najvažnije — manje ću brinuti i manje se izlagati stresnim situacijama.
Saznanju da sam trudna je prethodio ne baš prijatan događaj — moja dobra drugarica je izgubila svoju bebu u 9. nedelji trudnoće. Sve to me je jako pogodilo, a onda kada sam saznala da sam i ja u drugom stanju, i kasnije tokom čitavog prvog tromesečja trudnoće, u meni je tinjao iracionalni strah da će i mene zadesiti ista sudbina. Svaki odlazak do toaleta je bio uz obavezno proveravanje da nema nečeg na gaćicama, da nisam slučajno prokrvarila. Prva misao kada počne dan a poslednja kada se završava bila je da li je sve u redu sa bebom… Strah, veliki, neobjašnjivi, bespotrebni. Vidim sada da je moglo i bez toga. Tada mi je taj strah delovao kao neminovnost i neizbežni pratilac trudnoće.
Kako je trudnoća odmicala tako su i stvari počele da se komplikuju – pojavile su se kontrakcije. Prvo u četvrtom mesecu, nakon toga u šestom, da bih na kraju u osmom mesecu završila u bolnici na održavanju trudnoće. Da li je moralo doći do toga? Ne znam. Ono što znam jeste da ako mi doktor sledeći put kada budem trudna kaže “Obavezno mirovanje” to ce zaista značiti “mirovanje” a ne “Pa mirujem ja, samo moram da skuvam ručak za sutra, to nije naporno”ili “Jao, vidi ovde ima prašine, šta će mi biti ako prođem malo krpom” i slično.
Sigurna sam da naredni put kada budem trudna neću slušati brižne savete mame, svekrve, baka… “Jedi, moraš više da jedeš, ti sad unosiš hranu za dvoje”. Ne, nikako! Koliko god primamljivo zvučalo i koliko god laskalo to što me svi nutkaju raznoraznim đakonijama apsolutno je nepotrebno. Tada mi nije bilo ni na kraj pameti da ću trudnoću završiti sa 30 kilograma viška i da ću kad vidim sredovečnu ženu kukati kako ima manje kilograma od mene… Tek sada, nakon jedanaest meseci, se polako vraćam na svoju kilažu od pre trudnoće… Sigurna sam da neću dozvoliti da se ista stvar dogodi dva puta.
Naravno, postoji tu još sitnica koje ću drugačije uraditi, međutim nije sve ni tako loše bilo u toj prvoj trudnoći. Mnogo je onog što ću ponoviti i što mi je ostalo u sećanju kao veoma korisno i potrebno.
Sigurna sam da ću i drugu trudnoću voditi kod moje divne doktorke u Domu zdravlja u koju imam puno poverenje. Slušaću njene savete, a u moru saveta i preporuka sa svih strana slušaću najviše njene. Smatram da je odnos pacijent – doktor od presudne važnosti, naročito u trudnoći i svakoj budućoj mami preporučujem da svoje i zdravlje svoje bebe prepusti samo onome u čije kvalitete, kako stručne tako i ljudske, ima apsolutno poverenje.
Svakako ću ići ponovo na psihofizičku pripremu trudnica koja me je spasila kada je došlo vreme za sam čin porođaja. Prvi, drugi…treći tip disanja – oh, da, znam da ima ljudi pa čak i trudnica koje smatraju da je to glupost, čula sam različite komentare dok sam provodila dane na patologiji trudnoće jedne beogradske bolnice. Međutim, meni su disanje i svest da sam na porođaj otišla naoružana znanjem neizmerno pomogli i učinili da se osećam sigurnom u sebe i da strah od nepoznatog bude mnogo manji. Skoro zanemarljiv. Samo mogu da kažem veliko hvala drugarici koja mi je preporučila odlazak na vežbice.
Za kraj ono najvažnije — moja beba će još u stomaku osetiti koliko je voljena i željena, baš kao što je, sigurna sam, i prva to osećala od prvog dana.
Stanislava Simonović,
Udruženje RODITELj