Predstavljamo knjigu: Dobar otac

| 21/11/2009 | 0 Comments

U okviru saradnje Udruženja RODITELJ sa izdavačkom kućom SILBooks posetioci našeg sajta biće u prilici da ekskluzivno pročitaju delove iz najnovijih knjiga namenjenih deci i odraslima koji se bave vaspitanjem dece.

Salman Ruždi je zapisao: „Prava istina o ocu težina je koju malo koji sin može podneti.“ Na šta je mislio kad je pomenuo reč „težina“?

Svakako bi se moglo tvrditi da je težina očinstva bolno breme. Osećanje bola može izazvati otac koji stalno povređuje ili, što je slučaj s mnogim muškarcima i ženama, možda se radi o gorčini, gladi, razočaranju i gnevu koje je uzrokovalo očevo odsustvo. Možda je to teret očevog bola koji je prenet na narednu generaciju. Sve su to uistinu golemi tereti.
Rekao bih da je Ruždi imao još nešto na umu. Od svih reči koje su u ovom kontekstu izgovorene, reč „težina“ – koja ima mnoga značenja – najbliže iskazuje suštinu očevog autoriteta. Verujem da Ruždi misli i na težinu kojoj treba odati počast, na duboko ljudsko i neophodno iskustvo koje je rezultat onoga što se odvija između oca i sina. Rekao bih da Garijev otac nije uspeo da se ostvari u svojoj očinskoj ulozi zato što njegovi postupci nisu nosili taj teret, nisu imali težinu, barem ne za njegovog sina – što je bio slučaj i sa mnom u ranom periodu očinstva i s mnogim drugim muškarcima koji se bore da negde smeste svoj muški, očinski autoritet.

Gari nije osećao očevu ljubav, ali to nije bilo sve. Nije mogao da oseti ni očevo nestrpljenje, razdraženost, ponos, ambiciju i gnev. Nisu postojala očeva pravila koja bi ga oblikovala i kojima bi se usprotivio. Bez očevog uticaja, njegove sile teže, Gari se vrteo u prostoru, neutemeljen. Nije dobro poznavao svoga oca, ali nije poznavao ni sebe. Kako je i mogao? Nije mogao da se suoči sa ocem, da u tom sudaru ispita svoj odnos sa čovekom koga ceni i veruje mu.

Dok razmatramo šta se može naučiti iz neuspeha Garijevog oca, evo prvog od brojnih pokušaja da iskoračimo iz okvira definicija navedenih u rečniku, kako bismo uvideli dublji smisao reči „autoritet oca“, ali i da bismo shvatili zašto je autoritet suštinski neophodan element da bi muškarac postao dobar otac.

Otac prenosi deci pravila, očekivanja i neumitnosti života – ta pravila su često razumna, ponekad stroga, uvek neizbežna.

On to može raditi potpuno drugačije od majke, ali najbolje je da uradi tako da dopre do dečjih osećanja. Otac to čini tako što uči decu o realnostima vremena i granica. Postupa uglavnom kao neumoljivi drugi roditelj. U pravo vreme primenjuje moć i pomaže deci da razumeju kako nemaju svemoguću kontrolu nad svetom. U sve to on se unosi celim svojim bićem, svojom težinom, i povezuje se s detetovim umom, nastojeći da ga spreči da se povuče u svet snova i fantazija, pretvaranja i samodovoljnosti. Tako otac podučava trajnim lekcijama o životu i uspehu u stvarnom svetu.

Da li nam je agresivnost potrebna?

Za Bila i Meri važi ono što i za ostale muškarce i žene: na njihov odnos prema agresivnosti uticale su njihove različite prirode i životna iskustva koja su stekli mnogo pre no što su se venčali.

Tokom naših susreta, Bil je često mislio o ocu. Njegov otac je bio donekle uspešan bankar, ali nikad se nije potpuno predao ni svojoj porodici ni karijeri. Radio je u Njujorku, a porodica je živela u Vestčesteru. Godinama se svake večeri vraćao kući vozom, posle osam. U vozu bi uvek popio dva martinija. Ušao bi u kuću, bunio se što ga ne čeka spremna večera i seo bi ispred televizora s trećom čašom martinija u ruci. Vikendom je igrao golf i nije izlazio iz kluba pre no što popije još koje piće. Tokom godina, mnogo pića je uzelo danak i Bilov otac je počeo da greši na poslu. Što je više brljao, sve je više pio, a što je više pio, rastao je njegov gnev. Često je vikao na Bila i surovo ga kritikovao zbog najmanje greške ili izgreda.

Bil se često sećao događaja koji se odigrao kad mu je bilo deset godina. Jedne subote otac se vratio kući nakon partije golfa u klubu, crven u licu i zaplićući jezikom. Bil je znao da rizikuje, ali ga je ipak zamolio da ga sutradan povede da igra golf. Otac se razbesneo: „Ne dižem glavu od posla cele nedelje – samo dok igram golf u klubu imam malo vremena za sebe. A ti i to hoćeš da mi upropastiš? Zašto se ne igraš s drugovima?“ Bil nikada više nije zamolio oca da mu nešto učini. Nije jedini koji je odustao od učvršćivanja veze sa ocem. Nedugo nakon što je Bil maturirao, njegov otac je umro. Bilu se činilo da je umro kao usamljen čovek. Pred kraj života imao je tek nekoliko prijatelja, a ni na pogreb nije došlo mnogo ljudi.

Sećajući se, Bil je spomenuo koliko mu je nedostajao otac i koliko je žarko želeo da on bude drugačiji prema svojoj deci. To mu je pomoglo i da uvidi vrlo bitnu stvar u vezi sa sopstvenim gnevom. Shvatio je da se ponekad, kad se razbesni, oseća kao da je ušao u lik oca, onakvog kakvog ga se sećao – ljutitog, prgavog i spremnog da omalovaži druge. Možda će vam se učiniti čudno, ali Bil je tek tad prvi put povezao svoje i očevo ponašanje.
U neku ruku, Bil je bio u pravu: on je radio zahtevan posao i imao višak testosterona, bio je uspešan advokat sa urođenom sklonošću prema agresivnosti. I Meri je bila u pravu: na Bilovu agresivnost uticalo je odrastanje u porodici. Poput mnogih muškaraca, i on se ponekad osećao kao dečak bez oca, a ne kao uspešan muškarac i otac. S vremena na vreme, bio je ranjiv, nesiguran u svoj autoritet i svoju sposobnost da bude otac. Kad bi se tako osećao, njegova agresivnost nije bila posledica očinske (i autoritativne) snage; u tim trenucima, kroz agresivnost je izražavao povređenost i nesigurnost koje nije priznavao.

Na ovom mestu u izlaganju zasigurno možemo reći da je agresivnost i sveprisutan ljudski odgovor na povređivanje, surovost i uskraćivanje, i „urođeni ppotencijal“ – postojan, instinktivan deo ljudske prirode. Taj potencijal nije podjednako raspoređen, jer su muškarci agresivniji od žena.

Ako bismo se ovde zaustavili, mogli bismo izvesti pogrešan zaključak, kao što se desilo mnogim članovima pokreta za osetljivog muškarca. Pošto smo svesni da je agresivnost uzrok mnogih strašnih dela, i da će to biti i dalje, možemo zaključiti da su svi oblici agresivnosti patološki, od nadmetanja na sportskom terenu, preko srdžbe i maltretiranja, do pucnjave u školi. S obzirom na to da su muškarci agresivniji od žena, dalje možemo pojmiti kako je neophodno da se muškarci samosvesno odreknu svojih agresivnih sklonosti i prihvate civilizovanije oblike ponašanja kao što su pažljivo upravljanje, povezivanje, vaspitavanje itd.

Zaključujući tako, izostavili bismo nešto što je vrlo bitno. Objasniću vam šta je to kroz priču o jednom dečaku koji se ponašao izazivački i o naporima nastavnika da se izbore s njim.

Robert je bio u četvrtom razredu osnovne škole i drugovi u školi stalno su ga začikavali. Naravno da nije bilo u redu što ga začikuju, ali bilo je razumljivo što to rade – Robert je bio laka meta. Ponosio se time što je bogatiji od drugih dečaka, podsmevao im se i zbog svih složenih i bolnih razloga koje je nosio u sebi – nesvesno, naravno – ispao je žrtva.
Školski psiholog, koji je verovao da bi dečaci zavoleli i prihvatili Roberta kad bi ga razumeli, predložio je da se organizuje sastanak grupe dečaka. Vođa grupe rekao je Robertu da treba da zadirkuje svakog dečaka koji je zadirkivao njega, a tim dečacima je naloženo da za to vreme ništa ne govore. Onda je vođa zamolio dečake da kažu šta su osećali dok ih je Robert zadirkivao. Teoretski, cilj ovog vežbanja bio je da se pokaže dečacima koji su začikavali Roberta kako je to kad se nađu u ulozi žrtve. Istovremeno, direktor škole sastajao se jednom nedeljno s Robertom, a uz to dečak je premešten i na časovima je sedeo blizu katedre.
Ne treba da nas iznenadi što su svi ovi pokušaji bili neuspešni. Oni su samo podstakli sadizam učenika iz Robertovog odeljenja, a on je zbog toga osećao da je još posebniji. Začikavanje je sve više uzimalo maha, i upravo u to vreme Robertovi roditelji su mi se obratili za pomoć.

Prvo je na površinu izbilo otkriće da su i nastavnici i upravnici u školi i sami ispoljavali sadizam, iako nesvesno, kao reakciju na Robertovu provokaciju. Premda to nikako ne bi priznali, Robert je i njih razljutio i oni su mu se osvetili. Nenamerno su izazvali učenike da ga dalje vređaju tako što su ih naveli da vide Roberta kao mnogo posebnijeg od njih. Bio je neophodan drugačiji pristup. Predložio sam nastavnicima da se više ne ophode drugačije prema Robertu i da ukinu sastanke na koje su ga obavezali. U ovom slučaju bila je potrebna disciplina i sigurnost, a ne grupna terapija. Nastavnicima je pružena pomoć kako bi uvideli da su i oni reagovali na Robertove provokacije. Nastavnici su zatim saopštili obesnim dečacima, sasvim jasno, da više neće tolerisati takvo sadističko ponašanje. Odlučno, ali s poštovanjem, pokazali su Robertu da je izazivao zadirkivanje. Robert je nakon toga počeo da dolazi na terapiju. Trebalo mu je mesto na kome bi shvatio zašto je od sebe pravio žrtveno jagnje. Bila mu je neophodna pomoć da nauči kako da iskoristi svoju agresivnost da bi uzvratio. Na kraju, počeo je da vežba karate. Naravno, bilo je poželjnije da uzvraća rečima, ali pomislio sam kako je važno da ume da se zaštiti na druge načine. Ponekad reči nisu dovoljne, naročito među dečacima.
Zadirkivanje je postepeno prestajalo.

Suština, kojoj ću se više puta vraćati na stranama što slede, glasi:

Autoritet se mora ispoljavati kroz zauzdavanje i kanalisanje agresivnosti radi ostvarenja pozitivnog i konstruktivnog cilja.

U Robertovom slučaju, škola je trebalo da iskaže kolektivnu snagu na dva fronta. Prvo, nastavnici su morali prestati da se skrivaju iza otvorenog ispoljavanja izopačene empatije: morali su da iskoriste svoju agresivnost kako bi se na pravi način obračunali sa siledžijama. Istovremeno, bilo je podjednako važno da ne priđu Robertu kao bespomoćnoj žrtvi već da i u njemu opravdano vide agresora. Trebalo je da ohrabre Roberta da pokaže svoju agresivnost, ali ne kao provokaciju već kroz samozalaganje. Čim je Robert počeo da drugačije gleda na sopstvenu agresivnost, stekao je više samopouzdanja, a samim tim bio je manje gnevan i manje je provocirao.
Robertova priča je dodala suštinski važan element našem razumevanju agresivnosti. Agresivnost nije, kako bi neki pomislili, monolitna, nepromenljiva zver. Premda agresivnost nesumnjivo može biti duboko destruktivna sila, može biti i izuzetno konstruktivna.

Drugim rečima, agresivnost nije sama po sebi ni dobra ni loša; dobro i loše proizlaze iz onoga šta činimo s našom agresivnošću.

Primatolog Frans de Val kaže: „Reći da je svaka vrsta agresivnosti nepoželjna, isto je što i nazvati sve divlje rastinje korovom: to je tako samo sa stajališta baštovana, ali ne i iz perspektive botaničara ili ekologa.“
Muškarcima (a i ženama, što ćete saznati u poslednjem poglavlju) u velikoj meri je neophodna agresivnost radi onog dobrog što se iz nje može razviti. Robertova priča pokazuje kako nam agresivnost pomaže da uzvratimo, te zaštitimo sebe i svoju decu. Ona nam omogućava da se potvrdimo, da uspemo i dokažemo se. Poput Bila Džensona, koristimo je da obezbedimo svoju porodicu (drugim rečima, agresivnost je čak osnovna komponenta dobrog „pažljivog upravljanja“). Agresivnost je naš saveznik kad ispunjavamo svoju dužnost i obaveze. To je suštinski važan element zdrave seksualnosti. Bez agresivnosti ne bi bilo prave kreativnosti koja, na kraju krajeva, menja – čak ponekad i ruši – nepromenljivo stanje.
Nastavnici u Robertovoj školi naučili su da se pravilno usmerenom i kontrolisanom agresivnošću snaži sopstveni autoritet jer mu se obezbeđuje neophodna usredsređenost, čvrstina i težina.

Preuzeto iz knjige Dobar otac – o muškarcima, muškosti i porodičnom životu, autora Mark O’Konela, izdaje Sil books .

Category: Novosti

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.