Zašto su bajke besmrtne

| 07/04/2011 | 0 Comments

Pre 50 godina kritičari su predviđali smrt bajkama. Smatrali su da više neće biti toliko tražene među decom. Akademici i novinari su ih zapostavljali misleći da su neozbiljne. Jedino je austrijski psihoanalitičar Bruno Betelhejm pokušao da ih spasi 1974. godine knjigom „Smisao i značenje bajki“, ali ih je tretirao pre svega kao zdravu i prirodnu terapiju za decu.

jan 07
Creative Commons License photo credit: hiwendyxu

Međutim, bajkama njegova pomoć nije ni trebala i one su se smejale u lice kritičarima. Ubrzo su počele ponovo da cvetaju i to ne samo bajke za decu, već i za odrasle. Ima ih gde god se okrenete: u bioskopima, pozorištima, knjigama, festivalima, na televiziji, kompjuterskim igricama, na Internetu.

Bajke su nastale od raznih malih priča od pre više hiljada godina. Rasprostranjene su širom sveta, iako su stare sadržaje promenile kako bi se prilagodile novim potrebama. Na početku, proste, verbalne, maštovite priče koje su sadržale čudesne i magične elemente, bile su povezane sa sistemima verovanja, vrednostima, obredima i iskustvima paganskih naroda. Bajke su doživele mnoge transformacije do pronalaska mašine za štampanje u XV veku, kada su se tekstovi ustalili kao i konvencija pričanja.

Čak i tada, bajke su odbile da robuju zahtevima štampanja, nastavile su da se manjaju i šire pričom. Tehnološke inovacije su im omogućile da se prošire i u druge kulturne domene, pa čak i na Internet gde danas možete da vidite razne animacije.

Kao i većina popularnih umetničkih formi, bajke su prilagođavali i transformisali obični, često nepismeni ljudi i viša klasa pismenih ljudi. Od jednostavne priče o ljudskim preokupacijama, evoluirale su u nestabilan žanr koji podrazumeva široku mrežu. Bajke su rasle, i doprinele kulturnoj evoluciji različitih grupa ljudi.

U stvari, one i dan danas rastu, gutaju sve žanrove, umetničke forme i kulturne institucije, prilagođavaju se novom okruženju tehnologijom koja njihovo prenošenje čini lakšim i efikasnijim.

Bajke nas formiraju i informišu o izazovima i konfliktima sa kojima se suočavamo: Pepeljuga (zlostavljanje od strane maćehe), Crvenkapica (silovanje), Plavobradi (serijski ubica), Ivica i Marica (napuštanje deteta), Magareća koža (incest). Ove priče se kroz metaforu fokusiraju na ključna ljudska pitanja, i stvaraju i otvaraju mogućnost promena.

Bajke predstavljaju najdublju artikulaciju ljudske borbe za formiranjem i održavanjem civilizovanih procesa. Simbolično pokazuju da je moguće prilagoditi se ili promeniti okruženje. Učimo kako da se odnosima prema drugih grupama ljudi, učimo da je njihov opstanak povezan sa našim, lakše konstruišemo društvene kodove koji garantuju humane odnose. U tom smislu, mnoge bajke su utopijske, ali nam isto tako ukazuju na ono što nam je potrebno, uznemiravaju nas ukazujući na ono što nam nedostaje i kako to možemo da nadoknadimo.

Bajke nagoveštavaju sreću. Umetnička dela kreiramo tako da sadrže znake, tragove, forme i obrasce koji anticipiraju i predviđaju budućnost. Ne poznajemo sreću, ali instinktivno znamo da ona može da se stvori pa čak i definiše. Bajke mapiraju moguće načine dostizanja sreće: otkrivaju i rešavaju duboko ukorenjene moralne konflikte. Efikasnost bajki zavisi od načina na koji ih činimo bitnim i relevantnim za slušaoce i čitaoce.

Možda je jedna od najboljih lekcija kojima nas bajke uče sledeća: niko se od nas ne uklapa savršeno u ovaj svet, ali ipak, svi zajedno treba nekako da se uskladimo.


Tekst o bajkama je prvi u nizu tekstova koji će uslediti, a koji su nastali u saradnji sa blogom posvećenom psihologiji pod nazivom Psihobrlog.

 

Tags: , , , ,

Category: Deca, Roditeljstvo

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.