Dečiji strahovi i kako ih pobediti
Većina strahova kod dece su univerzalni strahovi i deo su normalnog emotivnog razvoja deteta. Uloga roditelja je da nauče dete kako da prevaziđe strahove i da učine da se dete oseća sigurno i bezbedno. Deca se mogu plašiti puno toga jer je veliki deo sveta potpuno nov za njih.
Strah od stranaca, od nepoznatih ljudi se obično javlja i pre navršenih 12 meseci i obično traje do druge godine. U tom periodu deca mogu da se plaše i od poznatih ljudi, naročito ako ih ređe viđaju npr. dede i babe, rođaka ili nekada i ljudi sa neobičnim glasom, brkovima, nečim što je za decu upadljivo a potpuno novo u njihovom svetu. U ovim slučajevima nije dobro da roditelji forsiraju dete da ide kod ljudi kojih se plaši već je potrebno da im dozvole da gledaju osobu sa sigurne udaljenosti za dete, najbolje iz roditeljskog krila a dete će osetiti poverenje koje roditelji imaju u druge i naučiće da je i za njih bezbedno da budu sa tim osobama.
Mala deca ne razumeju pojam vremena i mesta, i mogu da se plaše npr. da kada odlazite na posao jer ne razumeju šta znači kada kažete da ćete se vratiti oko 5 sati, pa su vrlo uznemirena u trenucima odvajanja. Poverenje i sigurnost da će se roditelji vratiti kući se postepeno stvara. Ako bi se roditelji krili i tajno otišli, nesigurnost bi bila veća a kao posledica postiglo bi se to da se dete kasnije za roditelje ”lepi” ne želeći da ih izgubi iz vida. Roditelji mogu sa decom da se igraju npr žmurke i da se tako kriju i gube iz vidokruga na neko vreme, da se povremeno njihov glas čuje iz druge prostorije. Tako se kroz zabavu i igru deca uče da imaju poverenja u roditelje, da su blizu.
Deca od 2 do 3 godine su naročito plašljiva i imaju snažne emocije koje još nisu naučila da kontrolišu. U ovom periodu se deca plaše i tuđih jakih emocija, naročito ljutnje roditelja, njihovog vikanja ili njihove velike tuge.
Deca od 3 do 6 godine imaju vrlo živu maštu i neke stvari o kojima maštaju i zamišljaju mogu verovati i da su stvarna npr. čudovišta. Decu treba uveravati iznova i iznova da čudovišta, veštice… nisu stvarna a trebaće im vremena da poveruju da stvarno nemaju od čega da se plaše. Važno je da se roditelji ne ponašaju kao da veruju da su čudovišta stvarna – jer postoji tanka linija između pretvaranja od toga da potražite čudovište ispod kreveta – gde i sami na ovaj način sugerišu da su čudovišta stvarna, i pokazati deci da nema čudovišta.
Strah od mraka često je posledica straha od razdvajanja, zapravo to je strah od nepoznatog, od toga da se bude sam bez mame i tate. Ovaj strah može biti u vezi i sa pričama o vešticama i čudovištima ili sa nekim ružnim snovima ili pak nekim aktuelnim događajima, npr promena adrese ili neke imaginarne situacije. Strah od toga da ostaju sama ili noću je uobičajen kod predškolaca. U ovakvim situacijama bitno je ne ostavljati dete da samo plače u sobi sa idejom da će to proći jer mu se time samo pojačava strah.
Strah od mraka se, takođe, pojavljuje kada roditelji insisitiraju da dete ostaje u potpunom mraku u sobi u vreme spavanja ili kada se deca bude usred noći. Noćno svetlo i poluotvorena vrata mogu pomoći da dete ovaj strah postepeno prevaziđe.
Školska deca mogu biti zabrinuta i plašiti se krađa, provalnika, od toga da nemaju prijatelje, od siledžija, mogu imati strah oko uspeha u školi. Nešto starija deca često mogu biti zabrinuta da li će im se roditelji razvesti, naročito ako su videli da se to dešava njihovim drugovima odnosno njihovim porodicama ili ukoliko u njihovoj porodici ima puno svađa. Mnoga deca se plaše da će im roditelji umreti.
I predškolska i školska deca se plaše stvari koje ne razumeju ili ne mogu da kontrolišu, kao i nepoznatih ili novih situacija ili objekata. Strahovi se takođe mogu naučiti. Nekada nastaju iz neposrednog iskustva sa nečim što boli, npr ujed psa ali se često uči od roditelja, braće, vršnjaka, učitelja… npr. ukoliko se roditelj uplaši svaki put kada vidi pauka ili uđe u lift, dete će se najverovatnije plašiti ovih stvari. Strah takođe može biti izazavan gledanjem ili slušanjem o opasnostima u razgovoru koje čuje od odraslih ili na televiziji.
Razgovarajte sa detetom o njegovim strahovima i budite sasosećajni, razumite strahove. Objasnite detetu da mnoga deca imaju strahove ali da će uz vašu podršku naučiti da ih prevaziđe
Odgovorite na njihove strahove uveravajući ih da su sigurna i maženjem ih umirite
Nemojte omalovažavati ili ismejavati detetove strahove naročito ne pred njegovim vršnjacima
Nemojte primoravati dete da bude hrabro. Treba mu vremena da se suoči i postepeno prevaziđe svoje strahove uz vašu podršku
Dajte detetu informacije, odgovorite na njihova pitanja oko npr ratova, smrti, bolnice… Ukoliko znaju neke određene stvari oko ovih pitanja, to može učiniti dete manje plašljivim. Maloj deci se ne daje previše detalja
Pohvalite i nagradite dete kada napravi korak napred u borbi sa svojim strahom
Rutina pomaže detetu da zna šta da očekuje i čini decu da se osećaju sigurnija npr pripreme za spavanje
Često pomaže ukoliko deca imaju neki vid kontrole nad situacijom: svoje ćebe, lutku, svetlo. Ukoliko je dete dovoljno veliko pitajte ga šta misli da bi mu pomoglo ili mu nešto sugerišite i pustite da odluči (npr. ako se plaši pljačkaša može proći sa vama po stanu da proveri da je kuća sigurna i zaključana)
Obezbedite im vreme za igru mašte, crtanje gde deca mogu iskazati strahove i preuzeti kontrolu nad njima
Roditelji ne bi trebalo da preteruju u podršci i pridavanju prevelike pažnje deci kada se nečega plaše, ne treba da prave promene u životu svoje dece, kako bi zadovoljili njihove strahove, npr. da otkažu odlazak lekaru, da spavaju u krevetu sa roditeljima, da non-stop vreme provode zajedno, jer takvo ponašanje još više može pojačati strah. Omogućite detetu da razvije svoje veštine i stekne samopouzdanje u svoje sposobnosti
Ukoliko se neki od ovih strahova ne prepoznaju i ne tretiraju pravilno u detinjstvu, mogu da se razviju u mnogo ozbiljnije fobije u odraslom dobu.
Ukoliko dete ima puno strahova i briga, važno je prepoznati šta se događa u detetovom životu. npr da li postoji bolest u porodici, da li se roditelji često svađaju itd? Nekada strahovi nastaju u vreme trauma ili teškoća koje dete proživljava bio u svojoj porodici bilo u okolini, npr školi.
Autor teksta: Vesna Bajković, psiholog