Koliko, kao roditelji, znamo o diskriminaciji? Da li znamo da prepoznamo slučajeve kada su nam deca diskriminisana? I da li smo spremni da se borimo protiv diskriminacije?
Pisali smo i na našem sajtu ranije o diskriminaciji, a na osnovu dosta razgovora sa roditeljima koji nam se javljaju, mogli smo da zaključimo da tek tokom razgovora dođemo do zaključka da je problem koji nam se predstavlja zapravo diskriminacija, ali se nije prepoznala na vreme kao takva.
Predstavljamo vam brošuru – „VODIČ ZA RODITELJE: prepoznavanje i prijavljivanje diskriminacije u inkluzivnom obrazovanju“ u kojoj ćete pronaći dosta informacija i koja vam može poslužiti kao vodič kroz vašu borbu protiv diskriminacije.
Brošuru je kreirala za vas Koalicija za monitoring diskriminacije u inkluzivnom obrazovanju koju čine organizacije kojima se takođe možete obratiti a nalaze se u Beogradu (Udruženje Roditelj), Nišu (Otvoreni klub), Užicu (Užički centar za prava deteta) i Vranju (Nexus).
Koaliciju podržava Fondacija za otvoreno društvo, Srbija.
Brošuru možete preuzeti i kod nas u prostorijama Udruženja, a takođe možete se sa nama posavetovati na ovu temu i možemo vam pomoći u vašoj borbi. Pozovite nas telefonom ili napišite mejl.
Preuzmite PDF:
Vodic za roditelje
1 Comment
O ovom problemu se može pričati u svakoj školi u Srbiji, je sam gotovo siguran da svaka škola ima bar po jenog učenika kome je pažnja potrebnija nego ostalima. Iako znamo da druga deca znaju da budu vrlo gruba ili netoleratna prema deci kojoj je pažnja potrebnija (da ne kažem čak i surova), ipak smatram da je to prevashodno odraz samog nastavnog kadra u školi. Naime, ako nastavnik pravilno i lepo objasni drugoj deci da dete koje ima problem ni malo nije manje vredno od njih samih i da zna da bude dobar prijatelj prema svima ostalima, mislim da se problem vrlo brzo može rešiti, odnosno da se čak i preventivno može delovati kako bi se izbegli problemi.
Moja Danijela sada ide u sedmi razred osnovne škole. Ne mogu reći da od početka njenog školovanja nije bilo par problemčića, ali je nastavno osoblje reagovalo, pa su ti problemi svedeni samo na par nezgodnih situacija, koje su vrlo brzo rešene. Ipak, onog momenta kada je Danijela počela sa se bavi sportom i prikazala i talenat i rezultate, ne samo da su problemi nestali, već je postala i „priznati“ član odeljenja u školi. Odjednom su počeli i česti pozivi na rođendanske zabave, druženja a i njeno mišljenje se uvažavalo…
Međutim, postoji druga vrsta problema na koju sam i Vama ukazivao, o kojem ste Vi čak jednom prilikom i pisali, a to je da su ostali delovi društva i zajednice „spremni“ da ne vide problem, odnosno da okrenu glavu. Naime, državne institucije nikada nisu pokazale interesovanje za bilo kakvom pomoći Danijeli iako je ona višestruki prvak države, iako je višestruki državni rekorder, a i da ne pominjemo činjenicu i da je proglašena za sportistu godine u svom sportskom savezu. Jednostavno, iako smo se (kao roditelji) mnogima obraćali, dobijali smo uvek negativne, ali čak i uvredljive odgovore tipa: „Nismo vam mi krivi…!“
Neću da kažem da problemi dece koja su specifična nisu zastupljeni u školama, ali se oni mogu, dobrom voljom nastavničkog kadra preduprediti ili smanjiti na vrlo zanemarljiv broj slučajeva i situacija, ali nebriga samog društva van škole je već druga priča. Tu jednostavno ništa ne pomaže, a i humanitarne organizacije kojima smo se obraćali, jednostavno nisu zainteresovane, što je (po meni) mnogo veći problem.
Na kraju, ipak smatram da kao ljudi, roditelji, aktivisti ili čak činovnici u strukturama društva, još nemamo volje da pomognemo onima kojima i malo pomoći može mnogo da znači. Uopšte, kao narod, sve još to gledamo kako se dešava nekom drugom i ne interesuje nas mnogo osim ako i sami nemamo takvo dete. A oni su tu, pored nas… I ne čudite se: u mnogim stvarima znaju da budu i ispred nas iako su takvi kakvi jesu…