Danima je predmet javnog spora slučaj da u maloletnici spalili starijeg čoveka, beskućnika.Od strane pojedinaca, pa i medija, spekuliše se time da deca treba da budu strogo kažnjena, uprkos tome što imaju manje od 14 godina. S druge strane, vlasti pominju promenu zakona i kažnjavanje roditelja tamo gde deca počine ovako teška dela. Centar za socijalni rad „skida“ odgovornost sa sebe, tvrdeći da su oni uradili šta su mogli.
Malo ko se pita – kako i zašto dolazi do ovakvih pojava? I ima li načina da se ove pojave spreče a ne samo leče? Ima li nešto zajedničko među decom koja čine teška krivična dela?
Pročitajte kako Psihobrlog blog piše o tome:
Deca ispod uzrasta od 14 godina ne podležu krivičnoj odgovornosti u većini država Evrope i Amerike (premda u nekima od tih država postoji mogućnost da se deci ‘’sudi kao odraslima’’ u slučajevima nekih krivičnih dela). Možda je to razlog što ne postoji puno istraživanja o deci koja se nalaze baš na tom uzrastu, a koja su počinila ubistvo.
Veliki procenat dece koja su počinila ubistvo dolazi iz porodica u kojima su uslovi za razvoj dece nepovoljni, dakle postoji psihološko ili fizičko zlostavljanje, porodično nasilje, odsustvo roditelja ili loše roditeljstvo, i opšta nestabilnost domaćinstva.
Fizičko i psihološko zlostavljanje i izloženost porodičnom nasilju, kako zaključuju Šumejker i Princ, utiču na decu na više različitih načina: za početak, u domaćinstvima gde vlada atmosfera nasilja, deca retko iskuse sigurne veze sa odraslima i sigurno zadovoljavanje svojih potreba dok odrastaju, pa samim tim njihova socijalizacija nije usmeravana od odraslih na adekvatan način. Deca iz ovakvih porodica često traže da odmah zadovolje svoje potrebe, bez odlaganja, što rezultira agresivnim izlivima kada im potrebe nisu zadovoljene. Potom, učenjem po modelu nasilje počinje da se doživljava kao nešto očekivano i normalno.
Pretpostavlja se da kombinacija učenja po modelu i neurološke vulnerabilnosti kod dece povećava rizik od ubistva u situacijama kada je dete preplavljeno sadržajima svakodnevnog nasilja kod kuće. Takođe, deca koja počine ubistvo češće imaju člana porodice sa kriminalnim ponašanjem nego deca koja nisu počinila ubistvo.
Gotovo svi autori u zaključcima nedvosmisleno pozivaju na porodične i sredinske uslove kao faktor rizika za tako teško krivično delo od strane maloletnog lica i samim tim preporučuju da se preventivni programi ovakvih ponašanja bave upravo porodicama iz kojih potiču deca u riziku, ali i njihovim okruženjem.
Ceo tekst pročitajte na sajtu Psihobrlog.