Udruženje logopeda Srbije nedavno se javnosti obratilo saopštenjem, zahtevajući da se konačno donese Zakon o logopedskoj delatnosti. Saopštenje možete pročitati na sajtu Udruženja logopeda Srbije, a i mi ga prenosimo, kao podršku za bolje uslove govorno jezičkog razvoja i tretmana naše dece
Logopedi u Srbiji, ali i deca i njihovi roditelji kao korisnici logopedskih usluga susreću se sa brojnim problemima, uglavnom nepoznatim široj javnosti. Roditelji čija su deca opterećena nekim od razvojnih poremećaja (mucanje, disfazija, artikulacija) često ne dobijaju adekvatan tretman za svoje dete u državnim institucijama. Ukupan broj logopeda zaposlenih u obrazovnim, zdravstvenim i ustanovama socijalne zaštite u Srbiji iznosi svega 350.
Da li znate da u Srbiji radi samo 350 logopeda?
Nakon desetogodišnjeg zagovaranja za uređenje logopedske delatnosti, Udruženje logopeda Srbije od Vlade Republike Srbije zahteva hitno otpočinjanje procedure za izradu Zakona o logopedskoj delatnosti. Usvajanje ovog zakona neophodno je u cilju uspostavljanja adekvatnih standarda logopedske prakse koji će garantovati kvalitet podrške deci predškolskog i školskog uzrasta, unapređenje statusa i povećanje broja logopeda u obrazovnim i ustanovama zdravstvene i socijalne zaštite, kao i povećanje broja korisnika koji imaju pristup logopedskim uslugama,
navodi se u saopštenju.
Tako malo broj logopeda znači da jedan logoped pokriva više od 20. 000 stanovnika što Srbiju svrstava na dno lestvice evropskih standarda. S obzirom na to da su logopedi prisutni u tri različita sektora, nijedan od njih nije isključivo nadležan za regulisanje i obavljanje logopedske delatnosti.
Sa druge strane, logopedska delatnost nije prepoznata u klasifikaciji privrednih delatnosti, pa logopedi koji obavljaju privatnu praksu registruju se kroz forme koje ne garantuju stručni nadzor niti siguran kvalitet usluge koja se pruža deci i roditeljima.
Ustavom garantovano pravo svakog detata jeste pravo da se leči i dobije adekvatnu terapiju i tretman za poremećaj ili poteškoću sa kojom se nosi. U klasifikaciji Svetske zdravstvene organizacije postoji klasa mentalnih poremećaja u koje, pored raznih emocionalnih, psihijatrijskih i drugih socijalnih poteškoća spadaju i govorno-jezički poremećaji. U situaciji kada ne postoje centri za rani razvoj, a jedini sličan, koji je pokrenulo Udruženje Roditelj funkcioniše u veoma oskudnom obliku jer nema finansiranje, ovakva situacija može da ostavi veoma loše posledice po razvoj naše dece.
Poslednjih godina broj logopeda u zdravstvu se postepeno redukovao te u nekim beogradskim opštinama imamo jednog do dva logopeda zaduženog za decu predškolskog i školskog uzrasta. Zbog velikog broja dece, logopedi u primarnoj zdravstvenoj zaštiti ne uspevaju da sprovedu adekvatan logopedski tretman koji bi prema međunarodnim standardima morao da bude barem dva puta nedeljno. Po novom nacrtu Zakona o zdravstvenoj zaštiti, ukinuta je mogućnost da logopedi obavljaju pripravnički staž i polažu državni ispit u sistemu zdravstvene zaštite.
Udruženje logopeda Srbije se više puta tokom 2017. godine obraćalo predstavnicima Ministarstva zdravlja sa molbom za otpočinjanje procesa uređivanja logopedske delatnosti, a u odgovoru koji je stigao jasno je naznačeno da se ovo ministarstvo smatra nenadležnim za logopede. Istim odgovorom udruženje je upućeno na Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja koje nas je, u svom odgovoru obavestilo da logopedska delatnost trenutno nije u prioritetima prosvete.
Da li je moguće da ministarstvo zdravlja, a ni ministarstvo prosvete nije zainteresovano za govorno – jezički razvoj dece?
Zbog toga se Ministarstvu zdravlja opravdano može postaviti pitanje o tome da li ovakvim rešenjem želi da iz sistema zdravstvene zaštite eliminiše zbrinjavanje dece sa razvojnim poremećajima. Ako je odgovor na ovo pitanje potvrdan, onda očekujemo da se Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja prepozna kao nadležno za logopedsku struku i pored toga što škole odavno ne zapošljavaju logopede i defektologe i da ih ima svega desetak takvih u celoj Srbiji.
- Čak, usled državne štednje i racionalizacije, pojedine škole su psihološko-pedagoške službe svele na jednog zaposlenog pedagoga, dok je psiholog morao da napusti radno mesto.
- I predškolske ustanove takođe ne zapošljavaju logopede u broju koji bi osigurao blagovremeno uočavanje problema u govornom razvoju dece i podršku u njihovom prevazilaženju.
- Umesto toga, logopedi u ovom delu sistema zatrpavaju se nepotrebnim birokratskim procedurama.
Imajući u vidu sve napred rečeno, u Srbiji se teško može utvrditi čija je briga dete koje još uvek nije razvilo govor ili ga razvija otežano.
Izgleda da je do toga stalo jedino roditeljima koji su spremni da odvoje poslednju paru tražeći pomoć u privatnom sektoru, svesni rizika propuštene rane intervencije i rehabilitacije. U takvim okolnostima, deca roditelja koji nemaju finansijskih mogućnosti za logopedske tretmane u privatnoj praksi ostaju bez blagovremene podrške. Posledica propuštene adekvatne terapije neminovno rezultira daljim poteškoćama u savladavanju školskih veština, a što dalje stvara idealnu predispoziciju za frustracije i razna neprilagođena ponašanja, navodi se u saopštenju Udruženja logopeda Srbije, koje potpisuje predsednica Udruženja, Nataša Labović, logoped i naša dugogodišnja saradnica.