Iskustva koje dete stekne u najranijem detinjstvu u odnosu sa majkom od presudnog su značaja za formiranje odrasle ličnosti, kao i za formiranje odnosa i veza tokom daljeg razvoja osobe, a utiču i na njena očekivanja, planove i strategije tokom celog života.
Postoji teorija koja se bavi ovim odnosom koji se u prvim mesecima i godinama života razvija između majke i deteta i i traje kroz čitav život, zove se Teorija afektivnog vezivanja. Kao što i samo ime teorije kaže (afekat – osećanje, emocija), ona proučava emocionalni razvoj čoveka. Tvorac ove teorije, Džon Bolbi određuje ovaj odnos deteta i majke kao primarnu potrebu, snažnu koliko i potreba za hranom ili vodom.
U najranijem detinjstvu kroz svakodnevnu interakciju deteta s majkom, dete počinje da gradi unutrašnju sliku o sebi i o njoj. U zavisnosti od majčine dostupnosti i osetljivosti za njegove potrebe, dete stvara sliku o sebi kao o biću manje ili veće vrednosti i sliku o majci koja je dostupna ili nije u situacijama kada mu je potrebna. Pa tako, dete se oseća sigurno i zaštićeno ukoliko majka odgovara na njegove potrebe. Ako proceni da će mu majka posvetiti pažnju samo kada je bolesno ili uplašeno – onda se dete ponaša tako. Ili, dete može da postane oprezno, zatvoreno, bez poverenja u druge, u slučaju da majka ni u jednoj situaciji ne odgovara na njegove signale i ne zadovoljava njegove potrebe. Afektivna veza koju beba formira u najranijem detinjstvu sa majkom ili nekom drugom osobom koja se stara o njemu, prati je kroz čitav život i kada odraste prenosi je na partnera i na svoje dete.
Koji obrasci afektivnog vezivanja postoje? Kroz svakodnevna iskustva sa majkom dete će formirati jedan od sledećih modela afektivnog vezivanja:
Nesigurna / povučena afektivna vezanost. Ukoliko majka ne odgovara na detetove potrebe i signale, dete razvija sliku o sebi kao biću koje nije vredno majčine pažnje, a svet doživljava kao mesto koje nije bezbedno. Ovaj model afektivne vezanosti može se formirati i kada je majka fizički prisutna i stara se o detetu na određen način, ali na način koji nije povezan sa njegovim potrebama. Na primer, dete može da plače jer mu je hladno, a majka koja nije osetljiva za njegove potrebe ga hrani. Kako bi se zaštitilo od daljih negativnih iskustva i patnji (jer majka ne odgovara na njegove potrebe i signale), dete podiže „štit, oklop“ između sebe i ostatka sveta, postaje distancirano, nema poverenje ni u koga, sem u sebe.
Sigurna afektivna vezanost. Zahvaljujući majčinoj dostupnosti i njenom adekvatnom odgovaranju na dečije signale i potrebe, ova deca formiraju pozitivnu sliku o sebi kao o bićima koja su vredna ljubavi i pažnje i sliku o svetu kao o mestu koje je bezbedno. Imaju poverenje u svet, u druge ljude, u sebe i svoje sposobnosti, pa tako postaju sigurne, samopouzdane osobe.
Nesigurna / ambivalentna afektivna vezanost. Ovaj tip afektivne vezanosti se javlja kada majka selektivno odgovara na detetove potrebe, odnosno, u nekim situacijama odgovara, a u drugim ne odgovara. Zbog toga ova deca ne mogu biti sigurna da će njihova majka biti tu kada im je potrebna. U ovakvim okolnostima, beba je prinuđena na stalnu borbu kako bi majka obratila pažnju na nju i zadovoljila njene osnovne potrebe. Kao posledica toga, ova deca nisu zainteresovana za istraživanje okoline (što kasnije može da se poveže i sa nižim stepenom razvijenosti intelektualnih sposobnosti), jer pojačano nadgledaju majku u stalnom strahu da će ih napustiti.
Nesigurno dezorganizovane bebe. U ovu kategoriju spadaju deca koja se nisu mogla klasifikovati ni u jednu od prethodnih. Njih karakterišu ukočenost svih pokreta, ponavljanje određenih radnji i različiti oblici dezorganizacije. Njihovi roditelji su bili zlostavljani ili su bili psihički bolesni.
Kao što je već rečeno, afektivni odnos koji se uspostavi između majke i deteta traje tokom celog života, utiče na ličnost deteta i kasnije, na njegov odnos sa partnerom. Kakve će onda osobine ličnosti imati deca sa određenim tipom afektivne vezanosti? I koje su karakteristike njihivog odnosa sa budućim partnerom?
Kada odrastu, nesigurnu decu, sa povučenim, odnosno izbegavajućim tipom afektivne vezanosti, karakteriše: krutost, zatvorenost, nepoverenje. Upravo zbog tog nepoverenja u svet i u druge ljude, ulažu jedino u sebe, materijalne stvari i posao. Oklop koji je stvoren rano u detinjstvu (između njih i drugih ljudi) ostaje prisutan tokom čitavog života. Nisu kompetentne da razviju kvalitetan partnerski odnos. Njihove veze ne traju dugo, površne su i brzo im dosade. Ne umeju da pruže partneru podršku, niti je njima potrebna partnerova.
Za razliku od njih, decu sa sigurnim obrascom afektivne veznosti, zahvaljujući majčinoj dostupnosti i privrženosti, odlikuje osećaj prihvaćenosti i zbog toga one odrastaju u sigurne, samouzdane osobe. Pored toga što su pune samopouzdanja, one imaju poverenja u svet i druge ljude, poštuju i cene druge ljude i lakše izlaze na kraj sa problemima. Pozitivna slika o sebi i drugim ljudima pruža mogućnost ovim osobama da sklope partnerske veze koje odlikuje bliskost, poštovanje, razumevanje, intimnost, otvorenost.
Kod dece sa ambivalentnim obrascem afektivne vezanosti tokom celog života ostaje prisutna borba za naklonost i pažnju, kao i preokupiranost afektivnim odnosom. Njih odlikuje nezrelost, nesamostalnost. Previše se uključuju u partnersku vezu u nadi da će pozitivne osobine partnera nadoknaditi njihove nedostatke. Njihove odnose karakterišu strast, ljubomora, bes, posesivnost. Zaljubljive su prirode, sklone da idealizuju partnera. Raskid loše podnose i zbog toga se trude da očuvaju svoje veze ma kakve bile.
Deca sa poslednjim obrascem afektivnog vezivanja, deca sa dezorganizovanim, tj. neorganizovanim obrascem, koja su odrasla uz zlostavljane ili roditelje koji pate od nekog oblika psihičkog poremećaja, nalaze se u stalnom sukobu, jer istovremeno doživljavaju i potrebu za bliskim odnosom, ali ga se i plaše. Ove osobe karakteriše nizak stepen samopouzdanja i nesigurnost. Retko se uključuju u vezu, a kada to učine sklone su izbegavanju intimnijeg odnosa sa partnerom, štiteći se na taj način od zbog potencijalnog razočarenja. Ili, ulažu više od partnera jer se plaše raskida zbog uverenja da neće pronaći novog partera.
Sprovedena su brojna istraživanja koja su pokazala da su ova četiri obrasca afektivne vezanosti prisutna u svim kulturama. Takođe su vršena istraživanja u kojima si intervjuom ispitivani odrasli ljudi o svom odnosu sa roditeljima, nakon čega je procenjivano kom obrascu afektivne vezanosti pripada taj odnos. Istovremeno je posmatrana interakcija tih istih ljudi i njihove dece i taj odnos je takođe procenjivan u odnosu na postojeće obrasce afektivne vezanosti. Ispostavilo se da su osobe čiji je odnos sa svojim roditeljima ocenjen kao siguran, isti takav odnos uspostavili sa svojom decom. Isto se pokazalo i sa ostalim obrascima afektivne vezanosti.
Nakon svega navedenog, može se zaključiti da dete svoju prvu afektivnu vezu formira sa majkom. Kroz godine odrastanja, ono ovu vezu prenosi na svog partnera, a kasnije i na svoju decu. Ovaj odnos, koji se formira u periodu prvih godina detinjstva ima presudnu ulogu za razvoj karakternih osobina ličnosti. Takođe, utiče i na način na koji će se osoba ponašati u stresnim situacijama, na njena očekivanja, planove i strategije tokom celog života. Sve ovo ukazuje na značaj ranih interakcija deteta sa majkom ili drugom osobom koja se stara o njemu. Neophodno je da roditelji provode vreme sa svojom decom, i to na kvalitetan način. Da ih miluju, maze, da im i verbalnom komunikacijom, tj. rečima, kao i neverbalnom, odnosno dodirom, ponašanjem, stalno stavljaju do znanja da su voljena, da će uvek biti tu za njih, da su sigurna, zaštićena, bezbrižna. Na ovaj način deca će izgraditi pozitivnu sliku o sebi i drugima, koja će ih pratiti kroz život i značajno uticati na njegov dalji tok.
Maja Todorović
dipl. psiholog, Niš
Reference:
Stefanović-Stanojević, T. (2004). Emocionalni razvoj ličnosti. Niš: Prosveta.
Stefanović-Stanojević, T. (2008). Rano iskustvo i ljubavne veze. Niš: Filozofski fakultet u Nišu