Kada smo zajedno u ranom roditeljstvu i delimo osećanja kao i obaveze oko bebe, osnažujemo osećaj zajedništva i partnerskog odnosa.
Kako je trudnoća, sam čin porođaja pa i hranjenje bebe (dojenje) povezano sa maminim telom doživljaj je da je rano roditeljstvo (briga i nega oko bebe) “mamina stvar.”
Takav doživljaj roditeljstva povezan je i sa našim podnebljem, socio-kulturološki model koji je već dugo prisutan na ovim prostorima pruža nam sliku majke ili bake koje su uglavnom bez pomoći partnera brinule o deci. Ovaj model je bio uslovljen kako raspodelom poslova tako i životom u široj zajednici koja je obuhvatala nekoliko generacija i podrazumevala međusobnu ispomoć.
Međutim, danas su stvari postavljene drugačije; savremeni način života u kome se žena realizuje u profesionalnoj sferi u podjednakoj meri kao i muškarac i u kome ne postoji “selo da odgaji bebu” zahteva zajedništvo u roditeljstvu.
Zašto je važno biti zajedno u ranom roditeljstvu?
Kada zajedno sa nekim delimo osećanja a u ranom roditeljstvu ih ima mnogo (od nesigurnosti i zabrinutost do ushićenja i osećanja potpune sreće) kao i kada delimo i obaveze oko bebe osnažujemo osećaj zajedništva i partnerskog odnosa. Ne dozvoljavamo da se drugi partner oseća usamljeno u roditeljstvu.
Partner u podjednakoj meri brinući o bebi na topao i responzivan način, stiče iskustvo roditeljstva koje zahteva strpljenje, veliku količinu energije, aktivno i često angažovanje u kome su bebine potrebe na prvom mestu. Razumevajući sve zahteve ranog roditeljstva na ovaj način partner ima više razumevanja za partnerku koja tokom dana provodi više vremena sa bebom.
Podrška
Kako bi tata od prvog bebinog dana bio uključen u roditeljstvo potrebna mu je podrška. Naime, tate nemaju toliko samopouzdanja i imaju početnu nesigurnost da li oni sa bebom postupaju na pravilan način i da li su dovoljno vešti kao bebina mama – baš iz razloga jer je bebin razvoj, porođaj pa i ishrana bebe nakon rođenja povezana sa maminim telom. Zato je važno da kada beba i mama dođu kući iz porodilišta, prvenstveno mame a zatim i okolina podstiču tate da što više uzimaju bebu, nose, prepovijaju, kupaju – sve što mogu tate da rade od prvog bebinog dana.
U tim situacijama mame treba da im pružaju podršku i tako jačaju njihov osećaj sigurnosti kada su u odnosu sa bebom.
Mnoge mame prave grešku jer im možda smeta kada tata ne zategne pelenu na način na koji bi one to uradile, ili su sporiji kada kupaju bebu pa onda preuzimaju te aktivnosti na sebe razmišljajući kako će one to brže i bolje da urade. Ne shvatajući da na taj način oduzimaju sebi potrebnu pomoć (bebi neće biti ništa ako nije prepovijena na “mamin način”) a opet sa druge strane oduzimaju priliku tati da aktivno učestvuje i gradi svoje samopouzdanje u roditeljstvu.
Naravno, mame mogu uvek onako u nekom opuštenom i prijateljskom tonu pokazati i svoj način prepovijanja ili kupanja bebe. Ne u tonu naredbe, već više kao jedne od mogućnosti koja ima svoje prednosti.
Prepuštanje
Pored podrška, važno je da mame i prepuste deo odgovornosti brige o bebi tatama što nekada nije tako lako za mame. Naime, kako odnos mama – beba počinje da se razvija već u periodu trudnoće pa se onda intenzivira bebinim rođenjem i odnosom koji se razvija tokom dojenja, mame nekada bolje prepoznaju bebine potrebe i osećanja što je uslovljeno i vremenom koje provode sa bebom. Zbog toga često preuzimaju većinu obaveza oko bebe što nekada dovodi do osećanja preopterećenosti, iscrpljenosti i zamora.
Zato je važno za mamu da deo briga o bebi prepusti partneru i tako omogući predah od roditeljstva koji je veoma važan za nju i njene potrebe.
Ivana Slankamenac dipl.pedagog i grupni-analitičar (pod supervizijom);
autorka programa “Da mama bude dobro”
