Strah je urođena reakcija organizma na pretnju i kao takva ima važnu ulogu u adaptaciji organizma na sredinu.
Samo su dve vrste straha urođene – strah od iznenadnih jakih zvukova i strah od gubitka podloge. Deca u strahu reaguju na sličan način kao odrasli – opštom zakočenošću orgamizma, povlačenjem i nesuprotstavljanjem izvoru straha.
Vrlo je važno napraviti razliku izmedju razvojnih i neurotskih strahova. Razvojni strahovi su prirodni pratilac razvoja svakog deteta, javljaju se kada se dete oseti ugroženo i spontano prolaze prelaskom na narednu razvojnu fazu. Dosadašnja iskustva u radu sa decom idu u prilog činjenici da je za prevazilaženje razvojnih strahova vrlo značajna harmonična i adekvatna porodična klima. Najveći broj strahova javlja se normalno u raznim fazama života i polako iščezava sa sazrevanjem i sticanjem stvarnih iskustava koja ispravljaju maštu i nerealnu procenu stvarnosti.
Prvi strah kod deca javlja se u period izmedju šestog i osmog meseca i to je strah od separacije (odvajanja) od majke i strah od nepoznatih osoba. Separacioni strah kulminira u period izmedju prve i druge godine. U tom periodu, vrlo je značajno da majka svaki put kada napušta prostoriju to jasno kaže detetu, ali isto tako i da naglasi da će se vratiti.
Oko druge godine kod dece se javljaju strahovi od životinja, odnosno nekih njihovih delatnosti (jedenje, bodenje isl.).
U periodu treće i četvrte godine, kada se kod dece intenzivno razvija imaginacija i mašta, česti su strahovi od razbojnika, zamišljenih bića – veštica, vampire, divova… U tom uzrastu, kako deca uviđaju da zaspati, dakle ostati bez kontrole, prepustiti se, počinju da razvijaju strah od mraka i često od roditelja traže da spavaju sa upaljenim svetlom.
Sa polakom u školu javljaju se strahovi od škole, neuspeha, kao i drugi društveni strahovi. Školske fobije koje se javljaju u ovom periodu svrstavaju se u neurotske strahove i javljaju se često kod prezaštićene i emocionalno nezrele dece. Deca u susretu sa novim zahtevima i odgovornostima postaju nesigurna, imaju teškoće u adaptaciji, a često se javljaju i telesne reakcije u vidu bolova u stomaku, glavobolje, osećaja malaksalosti. To su situacije kada je neophodna pomoć stručnjaka, koji će u skladu sa osobinama ličnosti i potrebama deteta primeniti adekvatan metod kako bi se ovaj strah prevladao.
U ovom periodu deca postaju svesna situacija koje su realno ugrožavajuće, a najdramatičniji doživljaj u tom periodu je doživljaj smrti. To je period kada ideja o smrti poprima realističnu dimenziju i kada dete može da je razume. Važno je sa detetom otvoreno razgovarati na ovu temu i dopustiti mu da bez straha i osećaja nelagode ispolji svoja osećanja.
U periodu adolescencije dominantni su strahovi od društvene osude, neuspeha u životu, telesnih nedostataka. Usled burnih fizičkih, intelektualnih i emocionalnih promena u organizmu, dolazi do osećaja nesigurnosti i potrebe za prihvatanjem i podrškom od strane vršnjačkih grupa, koje su u ovom perodu vrlo značajne, jer predstvaljaju značajan izvor podrške adolescentu. Kako bi se adolescentske krize upešno prevazišle, važno je adolescentu pružiti puno podršku i uvažiti njegovu individualnost i aktuelne potrebe.
Postoje i strahovi koji u neopravdani i nerealni i nemaju povod u nekoj konkretnoj situaciji, ili je reakcija straha prenaglašena u odnosu na situaciju. Dete prepoznaje takav strah, ali ne nalazi način da ga se oslobodi. Takvi, fobični strahovi, nemaju funkciju adaptacije, već, naprotiv, dovode do izbegavanja određenih objekata i situacija, i na taj način se sužava polje kretanja i delovanja deteta. Da bi se takvi strahovi prevazišli, često je neophodna stručna pomoć koja se zasniva na različitim načinima suočvanja sa strahom. U praksi se najčešće koriste tehnike u kojima se dete u telesno relaksiranom stanju postepeno suočava sa objektom straha i na taj način ga postepeno i uspešno prevazilazi.
Jako je važan i način na koji su roditelji i cela porodica uključeni u proces prevazilaženja strahova. Roditelji najčešće smatraju da će deci pomoći ako ih razuvere da su njihovi trahovi realni. Međutim, ono što deci treba je da ih roditelji saslušaju, podrže i da u potpunoti prihvate to što čuju, bez osuđivanja, negiranja, razuveravanja.
Ukoliko deca ne dobiju adekvatnu podršku, neki od trahova mogu preći u različite oblike anksioznih poremećaja. Deci treba predočiti da je u redu da imaju takva osećanja, da ih imaju i drugi ljudi i dozvoliti im da pričaju o tome. Pored neophodne stručne pomoći, harmonična i podržavajuća porodična klima su vrlo značajne za proce prevazilaženja neurotskih strahova.
Autorka teksta: Jelena Stefanović, psiholog
Kontakt: 064/1282-301; 065/60-64-066