Ja ceo deveti mesec otvorena prst, idem na vežbe za trudnice, napinjem, vežbam i ništa bre. Naše malo prase, kojem tad još nismo znali pol, neće napolje. Lepo mu unutra, mama ga mazi, hrani i čuva.
Kad je prošao termin 3-4 dana, kaže meni dr: – Evo petak je, ako ne bude ništa preko vikenda dođi da te porodimo. I ja se tu rastužim, sve sam nešto mislila fljusnuće mi bokal vode u krevetu u sred noći, pa ću ja da se smešim bunovnom mužu paničaru koji traži da se obuče u mraku, a ja ću da kuliram, jer, zaboga, ja sam pripremljena trudnjača, znam sve tipove disanja i tako to. Kao na filmu… Još ću, dok on paniči, da pitam koliki je razmak između kontrakcija. Al’ oćeš, nema ništa od toga, ovako ideš nekako na porođaj kao na vađenje zuba, samo ti frka malo veća :).
I pošto smo znali termin ja lepo kazem mužu: – Hoćeš da me izvedeš na večeru, ko zna kad ćemo otići kad se bebac rodi. Sedimo u restoranu, ja sa mojom ekstra large stomačinom, jedemo, uživamo u Ruskom domu, koji je tačno preko puta Narodnog fronta, al’, ne lezi vraže, telefoni non-stop zvrje: – Pa gde se vi? Šta, preko puta Fronta? Jel počelo? Baš smo ih lepo zeznuli :).
Ponedeljak, devet sati ujutro, ja imam blaaagu tremu i moj muž i ja smo zbunjeni ko ovčice koje vode na klanje. Iako sam imala zakazan epidural i dosta informacija o tome (odmah sam napravila tekst za novine sa načelnikom porodilišta na temu za i protiv epidurala, he he), ipak mi je frka. Priprema, WC, moj dr me pregleda, rade mi CTG i vode u apartman oko 10.45. Tamo me čeka mužić, konstatujemo da smo zaboravili muziku :(. Al’ nema veze, uključuju mi svu onu skalameriju, stavljaju vaginaletu i šou počinje. Ja prvo savladam kontrakcije psihološki (ovako su nas učili u školici) ali ubrzo počinjem sa disanjem jer sam dobila “konjsku” dozu indukcije, i kontrakcije su na 2-3 minuta.
Oko 5 popodne kaže doca: – E, ovo neće skoro, ajd’ ti malo šetaj da ubrzaš porođaj. I tako sam ja sa iglama u rukama, bocom infuzije i epijem u leđima šetala, krevet- vrata- krevet-vrata, ma noge me zabolele. Opet slaba vajda. I sad sam još i glaaaaaadna, a ja mnogo mrzim kad sam gladna. Meni naponi već počinju, ali nisam otvorena dovoljno i ne smem još da se porađam. Dolazi anesteziolog i kaže: – Ajde, reci bebcu nek požuri da stignem kući na večeru hehe. Inače, svi su divni, babice me obilaze, ljubazne, kažu: – Nazovite ako nešto treba.
Nekako mi dogurasmo do 10 prstiju tek u 10 uveče. A ja sve vreme razmišljam, joj sta bi bilo da nema epidurala, ja sam kukavica živa. Mali mačkić je i dalje super, otkucaji srca su o.k. Ukidaju mi tu magičnu tekućinu da bih osećala napone. A ja ih osećam, dosadni su i jedva sam dočekala da kažu: – Guraj!
Kad su mi je onako umivenu i lepu stavili na grudi ja se zabezeknula: – Pa ljudi, ja lepšu bebu u životu nisam videla!!! Toliko sam izgubljena bila da mi je pola stvari muž kasnije prepričavao, ali osećaj 🙂 🙂 NEPONOVLjIV!