Trudnoća i porodjaj

Dan kada sam postala mama

I sada dok prebiram po sećanju Janino rođenje, neponovljivu radost, tremu i uzbuđenje, sve mi je tako živo, mada ne uvek jasno. Osećam, vidim deliće tog čarobnog događaja, ali se mnogih stvari uopšte ne sećam! Ali zato je moj dragi muž-puž bio sa mnom da mi posle prepriča detalje, i da svoju verziju “kako smo rodili Janu”.
Uglavnom, posle skoro tri godine braka očekivali smo naše ljubljeno zlato. Meni je trudnoća (ako zaboravimo prvih 17 nedelja grooooooznih mučnina, gubljenja kilaže i posećivanja mile mi WC šolje) bila predivna. Bila sam prototip aktivne, vesele trudnice, puno sam radila (do osmog meseca, dok me nisu “izbacili” iz redakcije) skitala, šetala, uživala. Malo me uplašila doktorka, koja mi je vodila trudnoću, kad mi je na početku osmog meseca rekla da se beba spustila pa sam preležala za džabe ceo taj mesec (to joj neću oprostiti 🙂 ). Čim sam ušla u deveti ja lepo put pod noge, šetnja, kupovina, ma uživancija. I taaako, prolazio 9. mesec, prošao, ušli mi u deseti i – ništa! Beba neće napolje! Desetak dana pred porođaj u Frontu mi urade UZ i kažu da je beba velika, oko 3,7 kg a moj dr kaže: – Ma to je samo otprilike…

Ja ceo deveti mesec otvorena prst, idem na vežbe za trudnice, napinjem, vežbam i ništa bre. Naše malo prase, kojem tad još nismo znali pol, neće napolje. Lepo mu unutra, mama ga mazi, hrani i čuva.
Kad je prošao termin 3-4 dana, kaže meni dr: – Evo petak je, ako ne bude ništa preko vikenda dođi da te porodimo. I ja se tu rastužim, sve sam nešto mislila fljusnuće mi bokal vode u krevetu u sred noći, pa ću ja da se smešim bunovnom mužu paničaru koji traži da se obuče u mraku, a ja ću da kuliram, jer, zaboga, ja sam pripremljena trudnjača, znam sve tipove disanja i tako to. Kao na filmu… Još ću, dok on paniči, da pitam koliki je razmak između kontrakcija. Al’ oćeš, nema ništa od toga, ovako ideš nekako na porođaj kao na vađenje zuba, samo ti frka malo veća :).
I pošto smo znali termin ja lepo kazem mužu: – Hoćeš da me izvedeš na večeru, ko zna kad ćemo otići kad se bebac rodi. Sedimo u restoranu, ja sa mojom ekstra large stomačinom, jedemo, uživamo u Ruskom domu, koji je tačno preko puta Narodnog fronta, al’, ne lezi vraže, telefoni non-stop zvrje: – Pa gde se vi? Šta, preko puta Fronta? Jel počelo? Baš smo ih lepo zeznuli :).
Ponedeljak, devet sati ujutro, ja imam blaaagu tremu i moj muž i ja smo zbunjeni ko ovčice koje vode na klanje. Iako sam imala zakazan epidural i dosta informacija o tome (odmah sam napravila tekst za novine sa načelnikom porodilišta na temu za i protiv epidurala, he he), ipak mi je frka. Priprema, WC, moj dr me pregleda, rade mi CTG i vode u apartman oko 10.45. Tamo me čeka mužić, konstatujemo da smo zaboravili muziku :(. Al’ nema veze, uključuju mi svu onu skalameriju, stavljaju vaginaletu i šou počinje. Ja prvo savladam kontrakcije psihološki (ovako su nas učili u školici) ali ubrzo počinjem sa disanjem jer sam dobila “konjsku” dozu indukcije, i kontrakcije su na 2-3 minuta.

Bolovi su sve jači i samo čekam da dođe anesteziolog i da slatka, hladna, tečnost počne da klizi niz moju kičmu. Ljudi, kao da sam ceo život bila narkoman, tako mi je prijao taj epidural. Diiiiivno, ništa me ne boli, samo na CTG -u gledam koliko bi me bolelo da nema ovog čuda moderne medicine. Muž i ja čavrljamo, meni se spava, užasno sam žedna a znam da ne smem vodu… Svako malo dolazi dr. Pregleda me, što boli uprkos epiju, pa dolazi anesteziolog, ubija vreme sa nama, čavrljamo. Oko 3 popodne vidi doktor da to traljavo ide, pa proba ručno da me otvori! To boooooooli, sve sam zvezde videla. Prokidaju mi vodenjak, a ja gnjavim babicu pitanjima – jel nije zelena plodova voda, koliko sam otvorena? Ma koliko im je lakše kad žena zna šta se dešava na porođaju, ipak smo im neviđeno dosadni, ali baš me briga, ja sam užasno radoznala. Da sam mogla i sama bih zavirila da vidim šta se dešava :).

Oko 5 popodne kaže doca: – E, ovo neće skoro, ajd’ ti malo šetaj da ubrzaš porođaj. I tako sam ja sa iglama u rukama, bocom infuzije i epijem u leđima šetala, krevet- vrata- krevet-vrata, ma noge me zabolele. Opet slaba vajda. I sad sam još i glaaaaaadna, a ja mnogo mrzim kad sam gladna. Meni naponi već počinju, ali nisam otvorena dovoljno i ne smem još da se porađam. Dolazi anesteziolog i kaže: – Ajde, reci bebcu nek požuri da stignem kući na večeru hehe. Inače, svi su divni, babice me obilaze, ljubazne, kažu: – Nazovite ako nešto treba.
Nekako mi dogurasmo do 10 prstiju tek u 10 uveče. A ja sve vreme razmišljam, joj sta bi bilo da nema epidurala, ja sam kukavica živa. Mali mačkić je i dalje super, otkucaji srca su o.k. Ukidaju mi tu magičnu tekućinu da bih osećala napone. A ja ih osećam, dosadni su i jedva sam dočekala da kažu: – Guraj!

Najpre na strani da spustim bebu i ja se pripremim, guram, guram, i …ništa. Ne pominje babica da se glavica pomolila. Jedan, drugi napon, treći., Doktor već oprobano – ruka na stomak – ništa. Kaže: – Ne pomažem ja ovde. E, tu sam se odsekla, izgubila, još kad je pomenuo vakuum, zbogom pameti! Srećom pa je moj muž bio tu jer sam ja bila van sebe i stalno sam pitala njega i anesteziologa jel ja negde grešim, da li guram pravilno?
Jana i Angelina, porodjaj Onda se dr dere na osoblje, doneli mu pogrešnu kalotu, frka, apartman je odjednom pun ljudi, a ja poslednjim atomima snage guram i dr u jednom potezu izvlači malo, debeljuškasto stvorenje. Stavljaju je onako mokru i beličastu na moj stomak, još se ni prvi plač nije čuo. Tek joj čiste nos, prekidaju vrpcu, a ja drhtavom rukom, ma jednim prstom je mazim po nogici, kao da je od stakla, ne shvatajući još uvek da je to moja ljubav, da sam se PORODILA!!!! Počinje plač, a dr kaže: – Čestitamo, dobili ste devojčicu. Na šta smo tata i ja uglas rekli: – Stigla Jana! Sestra je kupa i kaže: – Dobro došla Jano!!! Tu plimu osećaja, izmiksanu sa najžešćom izgubljenošću u životu, iako sam vešta sa rečima, ne umem da objasnim ni dan danas. Tog božanstvenog dana u 22.55 tata i ja smo rodili najdražesnije stvorenje na svetu, našu sreću i nadu, tešku 4 kg i 54 cm dugu opasnicu Janu. Reče anesteziolog: – E, sad neću stići ni na noćni bus :).

Kad su mi je onako umivenu i lepu stavili na grudi ja se zabezeknula: – Pa ljudi, ja lepšu bebu u životu nisam videla!!! Toliko sam izgubljena bila da mi je pola stvari muž kasnije prepričavao, ali osećaj 🙂 🙂 NEPONOVLjIV!

Povezani tekstovi

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More