Била је то дуга ноћ, најдужа у мом животу. Мој супруг, родитељи, родбина и пријатељи славили су долазак мале Наташе на свет. Све ме је болело од силног напора, док сам лежала у болничкој постељи. Такође, обилно сам крварила. Једва сам чекала да сване, да видим моју бебу, да је узмем у наручје и да идемо кући. Породила сам се претходног дана и све је било у реду. Чуо се крик једне од жена која се управо порађала. Вриштала је и викала а није знала да тако само губи неопходну снагу. Овом причом желим да помогнем свим будућим мамама, да са њима поделим ново искуство за сваку жену, искуство звано ПОРОЂАЈ.
Термин за долазак моје бебе на свет био је 7. јул 2007. Нисам ни слутила да ћемо проћи термин јер сам строго лежала, пила лекове и одражавала трудноћу. Са стрепњом сам дочекивала сваки дан и Бога молила да уђем у девети месец. Чудо се догодило и прошао је и 7. јул а моја беба још није хтела да упозна спољни свет. Тад су ми саветовали да будем активнија, сваки дан сам ишла у шетњу два пута и пењала се степеницама на четврти спрат. Обављала сам и све кућне послове и тако се физички припремала за порођај. Након неколико дана, тачније 12. јула, отишла сам у болницу на преглед и договорила се са гинекологом др Светланом Петаковић да дођем ујутро да ме породи. Још раније сам се одлучила за порођај природним путем.
Тог Петровдана супруг и ја смо се сликали, још малко уживали и мазили сад већ повећи стомак а предвече смо кренули до града. Шетали смо више од два сата, кући смо дошли тек око пола једанаест, а ја сам тако уморна одмах и заспала. Знала сам да морам да се наспавам и да за сутра будем одморна. То јутро ме је пробудио сунчев зрак најављујући леп дан. Било је топло и спарно јутро. Договорила сам се са мојом бебом да данас буде добра, да се не боји и да ћемо јој сви помоћи да се роди. Спремила сам се, последњи пут сам обукла моју роза трудничку хаљину и узела већ давно спремљену торбу. Мама Велика ми је пожелела да будем јака као што је и она била пре 28 година када је мене донела на свет. Њене речи дале су ми још јачу снагу. Упутила сам се ка болници. Са мном су били мој супруг Слободан и моја тета Сенка.
На пријемном одељењу ме је дочекала сестра Лигија, мама мог најбољег друга. Одлично, помислих, познато лице било је ту. Одмах су ми урадили ЦТГ, осетила сам и једну јачу контракцију, јачине око 50. Пресвукла сам се а потом су ме одвели на одељење. Одмах су ми урадили клистирање и прикључили ме на индукцију. Тад сам погледала на сат, било је пола девет. Др Светлана Петаковић ми је рекла да неће журити и да би требала да се породим око поднева. Насилно ми је пробушила водењак. Тад сам била већ три и по прста отворена. Била сам савршено смирена и одлучна да тако и остане. Болови су у почетку били слабији и јављали су се на пола сата. Добила сам и две ињекције. Најпре сам шетала по соби, са флашом инфузије у руци јер ми је тако било лакше. Желела сам да се сто боље концентришем, непрестано мислећи на оно што ме чека. Бојала сам се јако да нешто не пође по злу, да се не уплашим. Ја сам ипак прворотка. Зато сам понављала у себи, мораш бити смирена и опуштена, ради све онако како ти кажу. То је најбоље и за бебу и за тебе. Мазила сам стомачић и причала беби да смо заједно јаче. Бабица ми је саветовала да кад осетим болове дишем убрзано, кратко и на уста, као да дахћем. Ускоро су болови постали интезивнији и јачи, јављали су се на 20 минута, па потом на 15 минута. Др Петаковић ме је прегледала и рекла да се отварам полако.
Све је ишло по плану. Вратила сам се у собу и мало прилегла. Само сам мислила позитивно, јако сам желела моје чедо. Бабице су ме непрестано обилазиле да провере како сам и која је јачина болова. Болови су постајали интезивнији, и сад су се јављали чешће. Кад су били на десет минута звала сам бабицу. Тад су ме одвели у порођајну салу, било је око пола један. Др Петаковић ме је прегледала и рекла да сам доста отворена, и да се не бринем. Ускоро ће све бити готово. Прикључили су ме на ЦТГ, да могу да прате откуцаје бебиног срца и јачину болова. Докторка је затим отишла у амбуланту да обави још неке ултразвучне прегледе а бабице су остале крај мене. Лежала сам на порођајном столу, сасвим смирена и спремна да дам све од себе да ускоро држим у наручју моју слатку бебицу. Послушала сам савет бабице, дисала сам кратко и на уста за време болова. Стварно ми је помагало. У себи сам говорила буди смирена, дошла си овде да се породиш, хајде да то обавимо што пре и да онда срећна са бебом идеш кући. Слушала сам откуцаје бебиног срца, а тад на порођајном столу минути су ми изгледали као године. Болови су сад постали неиздрживи, никад у животу нисам осетила такав бол. Дошао је и тај тренутак. Екипа се окупила око мене, др Петаковић, гинеколог, др Докић, неонанатолог и све присутне бабице. По откуцајима бебиног срца др Петаковић је закључила да се пупчана врпца обмотала око врата и тад су ми убрзали индукцију. Порођај је морао да почне одмах. И у том моменту сам била смирена, мислила само позитивно и имала поверење у људе око себе. Јачина болова на ЦТГ апарату сада је била између 130 и 140. Нисам ни осетила са су ме сецнули да помогну беби да се лакше роди. Докторка ми је рекла да кад наиђе следећа јака контракција да удахнем јако и гурам из све снаге. На њене речи „сад“ то сам и урадила, моја жеља за бебом била је огромна. Беба је кренула, али то није било довољно да се роди. Докторка је рекла да останем мирна и да ћемо покушати поново. Кад се појавила следећа контракција удахнула сам дубоко и гурала бебу јако, најјаче сто могу. Такође и моја беба ми је помогла јер је и она била већ нестрпљива да ме упозна. Све сам урадила по инструкцијама, задржала бебу кад ми је докторка рекла да не би излетела нагло. Зачула сам плач моје мале Наташе. Све је било готово. Одмах су ми је дали у наручје и питали ме какав је осећај. „Предивно“ рекла сам кратко, али, верујте, то се речима не може описати.
Наташа је била тешка 3100г и 51цм дугачка. Имала је црну косицу. Неонатолог, др Драгана Докић је одмах прегледала бебу, глава и једна рукица су јој биле модре. Одмах је прикључена на кисеоник. Мене је др Петаковић ушила уз симпатичан коментар да ради ситан вез. Кад је завршила рекла сам јој да се ускоро видимо јер Наташа жели и бату и секу. После порођаја пренели су ме на покретни кревет и била сам у ходнику скоро 2 сата. Потом су ме одвели у собу и рекли да сад могу и да одспавам. Моју бебу сам опет видела увече око пола осам кад ми је педијатријска сестра донела на први подој. Више није била модра, др Драгана Докић љубазно ми је објаснила да је све са бебом у реду и да могу да будем мирна. Могла сам да се препустим уживању са бебом. Једва сад чекала да је подојим иако смо и моја беба и ја то тек училе. Захвалила сам се беби што ме је послушала данас, а и она мени што сам била смирена и јака и то са једним великим мееееее!
Желим, такође, да се захвалим добрим људима из болнице Сремска Митровица који су били уз мене, дивној др Драгани Докић која је бринула о мојој беби и упутила ме у тајне дојења, др Светлани Петаковић која се бринула о мени и свом осталом медицинском особљу. Желим им да ускоро поново раде у реновираном породилишту. Поручујем свим будућим мамама: – Верујте у себе, у вашу бебу и имајте поверења у стручно особље које вас порађа. Јесте тешко али је, верујте, вредно!