Većina roditelja se susrela sa čuvenim bacanjem po podu kad ne urade nešto što je dete poželelo baš u tom trenutku. Mnogi na kraju popuste, jer ne žele da prave scene na javnim mestima, pred prijateljima i sl. Na taj način dete vrlo brzo uviđa vezu ne daju mi – vrištim, bacam se – popuštaju mi i dobijam šta sam hteo. Neko viče ili fizički kazni dete. I to često ne daje dugoročne rezultate. Naime, možda ima efekta u konkretnoj situaciji, ali ne menja trajno takav oblik ponašanja kod deteta.
photo credit: LizaWasHere
Šta onda preostaje roditeljima?
Prvo i najvažnije – deca uče po modelu. Ako vidi roditelja da argumentovano i nenasilno rešava probleme i konflikte, velika je šansa da će i samo to usvojiti. Takođe, pokušajte da igrate uloge sa detetom; budite Vi taj koji traži nešto što mu je nedozvoljeno.
Najčešći savet je da takvo ponašanje treba ignorisati. E, sad, to je lako reći. Ima roditelja koji ne mogu da izdrže, a dete nekad i dođe u opasnost da se povredi. Ali i tad je važno da ostanete dosledni. Priđite detetu , podignite i pogledajte u oči. Recite mu da ćete ostati pri svojoj odluci. Tako će ono videti da ste čuli njegov zahtev, ali da ne može da dobije tog momenta šta je zamislio. Dete mora da nauči da ne može da bude sve i odmah. U zavisnosti od uzrasta, neka deca se na ovaj način ponašaju samo da bi ispitivala Vaš autoritet i sopstvene granice. Najvažnije je da se trudite da budete dosledni i da izbegavate fizičko kažnjavanje.
Osim ovakvog eksplozivnog načina ispoljavanja agresija, postoje i tzv. gutači besa (oni trpe, pa eksplodiraju u nekom trenutku, a do tada imaju psihosomatkse smetnje) i pasivna agresija(ako se dete inati, odbija da uradi nešto).
Ovaj problem pokreće i još jednu temu, koja je danas sveprisutna i već pomalo izlizana o tome kako su nasilje i agresija sastavni delovi naših života i kako mnoge oblike agresivnog ponašanja ni ne prepoznajemo kao takvo, nego reagujemo tek kad to «pređe granicu». To je nažalost istina.
Nevena Limić, psiholog
