A tebi je smešno, je l’ da? – bila je moja reakcija kada sam ugledala ozareno lice mog supruga nakon objave da sam trudna. Bili smo u braku 4 meseca i želeli bebu. Međutim, ja sam se baš tog jutra spremala za prvi dan na poslu. Bila su mi pomešana osećanja – sreća, tuga, neizvesnost. Sve je išlo po planu – završila sam fakultet, udala se i dobila posao u struci – sve osim dve crtice na testu koje sam tako silno želela ali ne baš tog dana.
Moj suprug je počeo da slavi već kod kuće a nastavio je na poslu sa kolegama. Ja sam prvi radni dan provela pitajući se – Šta sada?
Već tog popodneva saznanje da sam trudna pretvorilo se u neopisivu sreću – ma briga me za posao, držaću i dalje privatno časove… bitno je da ću ja na jesen u rukama držati Vasu.
Zbog podrške supruga, roditelja, prijatelja i, pre svega, mojih šefova sve me je više grizla savest zbog mog pitanja – A tebi je smešno, je l’ da?
Kada sam prvi put čula „Vasino“ srce počela sam da plačem od sreće. Kako sam samo mogla da pomislim da mi to nije trebalo?
„Vasa“ je rastao i stvarao neopisive mučnine koje su trajale svih devet meseci, a ja sam blistala, radila do kraja osmog meseca i ponašala se kao da nisam trudna. Nakon odlaska na porodiljsko svakog dana sam šetala, minimum 5 kilometara. Moju trudnoću pratila je doktorka iz Doma zdravlja na koju sam mogla da se oslonim u svakom trenutku. Nisam dozvoljavala sebi da se prepustim „trudničarenju“ u pogrdnom smislu te reči. Koristila sam svaki trenutak da se zabavim, da prošetam, odem na žurku ili u neki kafić.
U sedmom mesecu trudnoće Vasa je postao Jelena, soba je okrečena u roze a ja sam se trudila da prihvatim činjenicu da ću roditi devojčicu.
Porodila sam se baš na dan termina, iako sam, svojevoljno, tri puta išla u bolnicu i ležala u pripremi po celu noć misleći da je porođaj počeo. Jelena je rođena 17. oktobra, onda kada je ona htela a ne ja. Ne mogu da se pohvalim da sam baš bila za primer na porođaju. Malo se zakomplikovalo a malo sam i ja komplikovala… sve u svemu bilo je… pa, kao na porođaju — i divno i bolno.
Pošto smo obavili i to rešila sam da se vratim normalnom životu. Dva dana nakon porođaja stigle smo kući. Ja, naravno, pošto nisam bila prototip trudnice nisam bila ni prototip porodilje. Sa suprugom sam već sutradan izašla do grada, pijace i prodavnica bebi-opreme, u svojim devojačkim farmericama (na šta sam bila neverovatno ponosna, jer sam u celoj trudnoći dodala 11 kilograma). Naravno da sam tog dana srela par ljudi koji su me pitali kako podnosim trudnoću ili kada ću se poroditi. Da li bi trebalo da vam kažem da sam svakog ostavljala bez teksta pokazujući Jeleninu sliku?
Sada sam u petom mesecu trudnoće. Jelena bi u aprilu trabalo da dobije batu. Trudim se da se ponašam isto kao i sa njom. Jedini problem mi predstavljaju konstantne mučnine i nekontrolisana pospanost. Ipak, i dalje često zaboravljam da sam trudna obavljajući sve svoje poslove sa istim žarom i energijom.
Trudnoća nije bolest već jedno divno stanje, koliko god to izgledalo nelogično. Sve mučnine, pregledi, pospanost, konstantne kontrole krvne slike pa i sam porođaj se brzo zaborave a ostaje lepo sećanje na period kada se stvarao jedan novi život.
Ovog puta sebi nisam dozvolila da budem tužna. Svoju sreću sam istog trenutka podelila najpre sa Jelenom i svojim suprugom a nakon toga i sa svim dragim ljudima.
Marija Petković, Udruženje RODITELJ
