Moj sin Fifa bar jedno hiljadu puta dnevno vikne “tata dodji!” Naravno, uvek u najgorem momentu. Recimo, taman sam ušao u malu sobu i zapalio prvu cigaru u poslednjih šest sati a on zove. Šta da se radi, gasi!
photo credit: Todd Baker << technowannabe
Ili sada za vreme fudbala: nevidjena šansa a on vikne. Šta cu trk u decju sobu dok spiker urla “kakav gooool ljudi moji, je li to moguće!” Ja mislim da tako izgleda ljubav! Nikakve velike reči i gestovi nego svaki dan milion malih, ali pravih… Ništa mi nije teško, ako je za Fifu i zbog Fife! Jesam tata ali hocu da budem tata-mata!
Prvo dugo nisam mogao da zamislim život sa njim a sada ne mogu ni trenutak da zamislim život bez njega! On mi je sve! I žena naravno, bez nje sam niko i ništa. Istina, stvarno i bez foliranja! I sad mi neko kaže preteruješ bre, od ljubavi se ne živi! Da li? To je jedna od one tri izreke koje svi uzimaju zdravo za gotovo i koja je baš bljak! Druge dve su “bez starca nema udarca” i “na mladima svet ostaje!” Takodje bljak, sedi jedan!
Kažu gledaj ono od čega se živi! Pa od čega se živi? Živi se od ljubavi i zbog ljubavi, itekako! Samo zbog ljubavi! Sve drugo nije život nego preživljavanje, vegetiranje, hlorofil… Kako može da se živi ako ne voliš svoju decu, ženu, posao, prijatelje… Kakav je to život bez ljubavi? I taman da napišem nikakav, kad Fifa zove “tata dodji!” “dolaz…
Autor kolumne je Aleksandar Kothaj. Najpre je postao Deda, pa otac. I o tom svom urnbesnom iskustvu, kao Tata jednog trogodišnjeg Igora, alijas Fife, Aleksandar Kothaj, tvorac mnogih uspešnih marketinških kampanja, napisao je knjigu “Tata”.
