Nakon 19 godina primene starih propisa Srbija će dobiti Strategiju razvoja obrazovanja i nove zakone o predškolskom, osnovnom, srednjem, visokom i obrazovanju odraslih
Da li će svi koji budu hteli moći da se školuju od kuće, koliko će internet biti primarno sredstvo u tom slučaju, da li će biti prijemnih ispita, i da li će đaci moći da biraju svoje predmete, samo su neka od pitanja na koje odgovor treba da daju novi zakoni u obrazovanju. Nakon 19 godina primene starih propisa Srbija će dobiti Strategiju razvoja obrazovanja i nove zakone o predškolskom, osnovnom, srednjem, visokom i obrazovanju odraslih. Strategija je već trebalo da bude dostupna javnosti, ali zbog neusklađenosti sa predlozima zakona na nju se još čeka. Početkom februara biće predstavljena javnosti, dok će zakoni biti usvojeni do kraja ove godine.
„Imali smo veliki sastanak sa ljudima koji su radili na Strategiji. Sve ono što su oni predlagali, a što je u ovom trenutku moglo da uđe u zakon, to smo stavili. Postoje ograničenja jer zakon ide sada, a Strategija se donosi malo kasnije, ali predvideli smo sve ono što u njoj postoji. Tri zakona su prošla sve procedure i dobili smo sve saglasnosti koje smo tražili, te dolazimo do toga da će oni ući u Skupštinu u prvoj polovini februara. Strategija ide na javnu raspravu, a to zavisi od ekspertskog tima koji je pravi. Nadam se da će i ona biti u februaru na javnoj raspravi“, kaže Zoran Kostić, pomoćnik ministra prosvete za školske uprave, stručno-pedagoški nadzor i srednje obrazovanje i vaspitanje.
„Zalažem se za što veću liberalizaciju obrazovanja. Arhaična mi je podela na prirodni i društveni smer. Treba odrediti osnovne predmete i ostaviti đacima mogućnost izborne nastave. Zašto ne bi mogao neko ko voli matematiku da uzme za predmet i filozofiju?“
Desanka Radunović
USPORAVAJUĆI FAKTORI
Ono što usporava usvajanje pomenutih zakona jeste što su mišljenja stručnjaka i roditelja u vezi sa nekim delovima zakona i Strategije različita, često i oprečna. Desanka Radunović, predsednica Nacionalnog prosvetnog saveta, smatra da su predlozi zakona morali biti usaglašeni sa krovnim zakonom, odnosno Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja koji je donet 2009. godine.
“Pristup obrazovanju je drugačiji u tome što se novim zakonima utvrđuju rezultati koje treba postići, a ne procedure. Te zakone treba dobro precizirati potzakonskim aktom, dok strategija treba da bude dalekovidija. Zakoni su mogli malo da sačekaju rešenja predviđena Strategijom”, kaže Radunovićeva.
I Ana Pešikan, profesorka na Filozofskom fakultetu u Beogradu i član grupe koja piše Nacionalnu strategiju obrazovanja, smatra da je donošenje zakona o osnovnoj i srednjoj školi potpuno nelogično pre pojavljivanja Strategije.
„Imamo tu staru praksu koja je vrlo pogrešna da neke stvari treba uraditi kada je to potpuno nelogično. Trebalo je sačekati da se strategija pojavi javno i onda zakon kao niži akt, i ove specifične zakone uskladiti i dobiti jednu koherentnu i logičnu strukturu. Međutim, prednost Strategije je što se prvi put radi na način da se gleda na kompletno obrazovanje od vrtića do rektorata“, objašnjava Pešikanova.
„Imali smo sastanak sa ljudima koji su radili na Strategiji. Sve ono što su oni predlagali, a što je u ovom trenutku moglo da uđe u zakon, to smo stavili. Postoje ograničenja jer zakon ide sada, a Strategija se donosi malo kasnije, ali predvideli smo sve ono što u Strategiji postoji“
Zoran Kostić
OSNOVNO ŠKOLOVANJE
Jedna od novina u osnovnom obrazovanju je mogućnost učenja na daljinu koju Slovenci imaju još od 1999. godine. Iako neki osporavaju tu novinu, Radunovićeva je za njeno uvođenje jer smatra da roditelj ako može da pruži detetu znanje, on će dati sve od sebe. Ovo smatra naročito pogodnim za decu koja žive u udaljenim krajevima Srbije daleko od škola, ili ako su usled bolesti sprečeni da dođu do škole.
“Zašto uvek polazimo od toga da će roditelj nešto da zabašuri podučavajući svoje dete?! Veliki broj privatnih časova nam dokazuje da roditelji na neki način već organizuju nastavu svojoj deci”, poručuje ona. Ana Pešikan misli drugačije. Ona nije za uvođenje bilo kakve novine ako za nju ne postoje preduslovi. „Prvo, pola stanovništva Srbije je funkcionalno nepismeno. Drugo, da bi neko bio nastavnik nije dovoljno da ima fakultet. Ni obrazovani roditelji često ne znaju kako da prenesu znanje. Profesija nastavnika je profesija, a to podrazumeva i autonomiju i specifično profesionalno znanje, ne struke, nego znanje kako se posreduje ta struka određenim glavama, glavama od 10, 15 ili 21 godinu. Rešenje da imate pravo da školujete dete kod kuće, pa da ono onda polaže neke ispite postoji u nekim zemljama, ali kad pogledate koje muke mučimo u obrazovnom sistemu“, objašnjava Pešikanova.
Isto smatraju i u udruženju “Roditelj”, gde kažu da školovanje od kuće ne donosi nikakva dobra rešenja, i da član koji to predviđa treba izbaciti iz zakona.
„U najboljem interesu svakog deteta jeste socijalizacija i aktivno uključivanje u društveni život sa njegovim vršnjacima. U tom smislu taj član je u suprotnosti sa strateškim ciljevima Strategije osnovnog obrazovanja, gde se navodi da je potreban stopostotni obuhvat dece, naročito dece iz marginalizovanih grupa, i drugih strateških ciljeva koji se odnose na podizanje kvaliteta obrazovanja, što se time nikako ne postiže”, ističe Dragana Soćanin, predsednica udruženja „Roditelj“.
Soćaninova je za to da se deci koja žive daleko od škole obezbedi prevoz, a nije za ohrabrivanje izolovanosti. To ne važi za decu koja su na dužem kućnom ili bolničkom lečenju, jer je za njih već od ranije zakonom omogućeno učenje kod kuće ili u bolnici uz odgovarajućeg učitelja.
Dalje, ona obrazovanje na daljinu, koje se mahom izvodi putem računara, ne smatra preporučljivim za decu u nižim razredima osnovne škole kao osnovni vid obrazovanja, zbog provođenja previše vremena za računarima i značaja razvoja fine motorike kod tako male dece (pisanje, slikanje, i slično).
Takođe je vrlo diskutabilna kompetencija roditelja/staratelja za obrazovanje deteta.
“Šta bi se desilo ako se na kraju godine pokaže da roditelj ili staratelj nema tu kompetenciju i da dete ne može da položi ispite? Koliko može biti u interesu deteta da izgubi čitave školske godine dok se ne ustanovi da nema odgovarajuću nastavu kod kuće? Iako se to praktikuje u mnogim zapadnim zemljama, ishodi su krajnje dikutabilni”, poručuje Soćaninova.
U strategiji za osnovnu školu navodi se da je fleksibilnost programa od velikog značaja i da bi trebalo da je prilagođen karakteristikama uslova u kojima rade, karakteristikama učenika sa kojima rade i specifičnostima lokalne sredine u kojoj je škola. Strategija još predviđa uvođenje jednosmenskog rada, kao i da opterećenje učenika obaveznom nastavom ne sme preći 26–28 časova nedeljno (u nižim razredima 18–22).
SREDNJE ŠKOLE
NOVINE U OBRAZOVANJU Zakoni i strategija u raskoraku Jedan od najspornijih predloga zakona bio je Predlog zakona o srednjoškolskom obrazovanju. Kod njega je bilo i najviše intervencija, ali su u Ministarstvu prosvete optimistični oko njegovog usvajanja u Skupštini. Utvrđeno je da će postojati opšta i stručna matura, a program mature će komisija naknadno doneti u saglasnosti sa Strategijom, što će biti podzakonski akt.
„Problem je bio oko matura, jer smo najpre definisali da u srednjoj školi deca treba prvo da polože stručnu maturu, a potom ko želi može i opštu. Tu smo prihvatili sugestiju da deca mogu da odaberu koju će maturu da polažu. Svako dete će kada položi stručnu maturu moći da se upiše na odgovarajuće akademske studije u toj oblasti. Dakle, onaj ko završi mašinsku školu moći će da upiše Mašinski fakultet bez polaganja prijemnog ispita. Korigovali smo dosta toga“, otkriva pomoćnik ministra prosvete Kostić.
U novinama u Nacrtu Zakona o srednjem obrazovanju prepoznata je i pojačana vaspitna uloga škole, kao i uključivanje drugih aktera (roditelja, lokalne samouprave, organizacija) u život škole. Razrađene su norme koje se odnose na razvojni plan škole, kao i školski program, a koje treba da podrže unapređivanje kvaliteta nastave i učenja. Prepoznata je potreba da se pojača prevencija kada je u pitanju nasilje, alkoholizam, narkomanija, maloletnička delikvencija, ali i obaveza škole da se poveže sa drugim u cilju rešavanja uočenih problema.
“Postojanje nastave u dve ili tri smene kao sada je katastrofa. Idemo na to da uvedemo jednosmensku nastavu, kako bismo prevenirali zlo poput droge i nasilja. Ako nastavu organizujemo u jednoj smeni, a literarne i druge aktivnosti nakon toga, onda smo decu dobro organizovali”, kaže Ivan Ivić, osnivač časopisa “Psihologija” i predsednik NVO “Prijatelji dece Srbije”, koji je učestvovao u pisanju Strategije.
Novina koju nacrt zakona donosi jeste i da će za učenika koji bude upućen na polaganje popravnog ispita škola biti obavezna da organizuje pripremni rad i to najmanje 10 odsto časova od ukupnog godišnjeg fonda časova iz predmeta na koji je upućen na popravni.
Još jedna sugestija koja je uzeta u razmatranje tiče se uvođenja izbornih predmeta u gimnazije.
„Zalažem se za što veću liberalizaciju obrazovanja. Arhaična mi je podela na prirodni i društveni smer. Treba odrediti osnovne predmete i ostaviti đacima mogućnost izborne nastave. Zašto ne bi mogao neko ko voli matematiku da uzme za predmet i filozofiju?“, kaže Radunovićeva.
„Imate univerzitet kao na Zapadu, gde je drugačije finansijsko uređenje, i gde ne mogu plate profesora da budu u odnosu 1:8, kao što je trenutno u Srbiji, već to podrazumeva uređenje odnosa između fakulteta i načina odlučivanja“
Ana Pešikan
VISOKO ŠKOLSTVO
Radunovićeva smatra da je ukidanje prijemnih ispita za fakultete jedno od dobrih rešenja ako se dobro organizuje. Ono bi pružilo jednake šanse svoj deci, ali nije optimista za njegovu realizaciju. Zbog toga Radunovićeva apeluje na fakultete da treba da pokažu veću odgovornost, više sluha za potrebe društva i usavrše programe za obrazovanje profesora, jer su odgovorni za programe koje realizuju. Ona ne brine da će nov zakon na bilo koji način da ugrozi autonomiju fakulteta kao što je bilo nekih nagoveštaja.
Veliku diskusiju izazvala je priča o integrisanom univerzitetu. Najspornija tačka je finansijska nezavisnost fakulteta.
„Imate univerzitet kao na Zapadu, gde je drugačije finansijsko uređenje, i gde ne mogu plate profesora da budu u odnosu 1:8, kao što je trenutno u Srbiji, već to podrazumeva uređenje odnosa između fakulteta i načina odlučivanja“, tvrdi Pešikanova.
„U najboljem interesu svakog deteta je socijalizacija i aktivno uključivanje u društveni život sa njegovim vršnjacima. U tom smislu taj član je u suprotnosti sa strateškim ciljevima Strategije osnovnog obrazovanja, gde se navodi da je potreban stopostotni obuhvat dece, naročito dece iz marginalizovanih grupa, i drugih strateških ciljeva koji se odnose na podizanje kvaliteta obrazovanja, što se ovim nikako ne postiže”
Dragana Soćanin
I ODRASLI U KLUPAMA
Prvi put će u našoj zemlji biti uspostavljen sistem obrazovanja odraslih usvajanjem Zakona o obrazovanju odraslih. Nacrtom zakona predviđa se rad Sektorskih veća u okviru Saveta za stručno obrazovanje i obrazovanje, jer do sada u Republici Srbiji nije postojalo nadležno telo ili institucija za određivanje potrebnih kvalifikacija za tržište rada. Članovi sektorskih veća su predstavnici reprezentativnih, odnosno uspešnih privrednih društava, udruženja poslodavaca, reprezentativnog granskog sindikata, visokoobrazovnih institucija, ministarstva nadležnog za poslove zapošljavanja, Nacionalne službe za zapošljavanje, resornog ministarstva nadležnog za poslove sektora, zajednice škola, ministarstva, Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja i Privredne komore Srbije.
Takođe je nacrtom zakona uređeno i ko može da obavlja aktivnosti obrazovanja odraslih. To su pre svega osnovne i srednje škole, ali i druge ustanove, javna preduzeća i drugi subjekti koji su registrovani za obrazovne delatnosti. U pogledu načina na koji se ostvaruje obrazovanje odraslih on može da bude različit poput: predavanja, obuka, kurseva, seminara, radionica, tribina, savetovanja i drugih oblika učenja i obrazovanja.
„Prva verzija Zakona o obrazovanju odraslih predvidela je agencije. Smatrali smo da ih ne treba uvoditi i da sve što se dešava treba da se dešava u postojećim institucijama sistema, na primer zavodima. Nije bilo formalnog, već samo neformalnog, te smo uključili sve vrste obrazovanja. Uvažili smo dosta sugestija tržišta rada, ministarstva i ljudi koji su radili na Strategiji, i smatramo da je zakon dosta dobar i da će proći skupštinsku proceduru“, tvrdi Kostić.
NOVI ZAKON O UDŽBENICIMA
Nacionalni prosvetni savet odbio je Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o udžbenicima jer su nezadovoljni novom definicijom udžbenika, kao i načinom donošenja tih izmena, za koje prethodno nisu konsultovani.
U nacrtu zakona predviđeno je da umesto sadašnje moderne i razvojne definicije udžbenika imamo pojam da je “udžbenik knjiga iz koje učenik uči, u kome se ne piše, odnosno ne sadrži radni deo, a namenjen je višegodišnjoj upotrebi čiji su sadržaji utvrđeni nastavnim planom i programom”.
Pešikanova je tom prilikom ukazala da je definicija udžbenika kao “knjige u koju se ne piše” kontradiktorna sa onim što kažu nauka i istraživanja, i da je neprihvatljivo da se menja zakon kako bi se legalizovao projekat besplatnih udžbenika.
Primedbu su imali i u izdavačkoj kući „Klet“, čija je direktorka Gordana Knežević Orlić nedavno upozorila „da neko pokušava zarad političkih poena da prilagodi zakon takozvanom projektu besplatnih udžbenika, koji uopšte nije besplatan, nego se takozvani neradni udžbenici samo pozajmljuju đacima na jednu godinu”.
Orlićeva je objasnila da se postojećim izmenama definicije udžbenik svodi na zbirku tekstova koju učenik može samo da pročita i vrati.
Pomoćnica ministra iz Sektora za razvoj obrazovanja i međunarodnu prosvetnu i naučnu saradnju Vesna Fila rekla je da se Zakon o udžbenicima od pre dve godine nije pokazao u praksi, i da se došlo do zaključka da je potrebno poboljšanje teksta i definisanje procedura. Ona dodaje i da je jedan od razloga toj što projekat besplatnih udžbenka za sve učenike osnovnih škola treba da ima uporište u zakonu.
“Projekat je bio jedan od razloga da se ovaj naš zakon na neki način upodobi za sve buduće generacije, da ne može nijedna Vlada, bilo sadašnja ili buduća, da promeni odluku”, istakla je Fila.
Ona je takođe izrazila spremnost da se uvaže primedbe saveta da u definiciji ne treba da stoji da je “udžbenik knjiga u kojoj se ne piše”.
POTREBNA VEĆA ULAGANJA
Srbiji su, pored novih propisa, potrebna i veća izdvajanja za obrazovanje, tvrdi Ana Pešikan.
„Ako hoćemo nešto da uradimo, potrebno je više sredstava. Pitanje je u koju polugu uložiti da bi se postigli najbolji efekti za popravljanje stanja u obrazovanju. Nije jednako da li ćete uložiti u vrtić, univerzitet ili srednju školu. Srbija još uvek ima resurse u obrazovanju, samo je pitanje da li će država da vidi obrazovanje kao alatku da dostigne željeno stanje u razvoju zemlje“, upozorava Pešikanova.
Sadašnji trenutak vidi kao kritičan jer Srbiji nedostaje entuzijazam od 2000. godine. Kada se zemlja raspala uz sve probleme Srbija je imala prednost, institucije, kompetentne ljude, znanja i iskustva u različitim oblastima da napravi nešto.
„Još uvek imamo tu dobru osnovu, bez obzira na nesigurnost i strah ljudi. Nekako mi se čini da ako u ovom periodu ne napravimo nešto da će za 2020. godinu to biti otaljavanje, za koje ne vidim da će lako moći da premosti jaz koji će se u međuvremenu stvoriti“, zaključuje ona.
Kakvu god projekciju ekonomskog razvoja napravili naši stručnjaci za 2020. godinu, ona ne može da uspe ako nemamo kadar koji će to da iznese. Diplome iza kojih ne stoji određena kompetencija i znanje ništa ne vrede, jer onda nemamo ljude koji će moći Srbiju da izvlače iz ove situacije i da brinu o njenom razvoju.
Da li će Strategija ostati samo spisak lepih želja ili će rešenja koja ona nudi zaista uticati na naše obrazovanje, povećati njegov obuhvat, podići kvalitet i efikasnost? Nadamo se da nećemo morati da čekamo 2020. godinu da bi uočili razliku.
Izvor: www.akter.rs, 29.01.2012.