U proteklih nekoliko decenija svedoci smo porasta nasilja u predškolskim i školskim ustanovama. Mediji veoma često izveštavaju o surovim tučama i razračunavanjima u školama, a sa razvojem informacionih tehnologija na žalost sve je prisutniji trend među mladima da se snimci brutalnih razračunavanja postavljaju na sajtove poput „jutjuba“ „fejsbuka, „majspejsa“ itd. Moglo bi se reći da je nasilje među decom i omladinom postalo uobičajena pojava kojoj se ne posvećuje dovoljna pažnja.
photo credit: Aislinn Ritchie
Istraživanja pokazuju da je nasilje u vaspitno – obrazovnim ustanovama podjednako zastupljeno kako u svetu i tako i kod nas, skoro se podjednako javlja u urbanim i gradskim sredinama i suprotno uvrženom mišljenju devojčice su sklone nasilnim oblicima ponašanja skoro koliko i dečaci. Ono što je zabrinjavajuće je porast korišćenja oružja (noževa, bejzbol palica, šipki, lanaca, pištolja) u tučama i porast grupnih i masovnih tuča koje se sve češće završavaju tragično.
Oblici nasilnog ponašanja
Kada se pomene agresivnost i nasilje većina ljudi pod tim podrazumeva fizičko nasilje, direktni napad i nanošenje telesnih povreda drugoj osobi. Fizičko nasilje je očigledije i više privlači pažnju nadležnih i javnosti nego drugi oblici nasilnog ponašanja zbog očiglednih povreda i dramatičnosti samih događaja pa se pogrešno smatra da je ovakav vid nasilja najrasprostranjeniji i najpogubniji.
Međutim, psihološko i socijalno nasilje su mnogo češći oblici nasilja koji se teže uočavaju i mogu da ostave mnogo dublje i dugotrajnije posledice po ličnost deteta. Pod psiholočkim i socijalnim nasiljem se najčešće podrazumeva verbalno zlostavljanje – vređanje, ismevanje, nipodaštavanje, ruganje, ponižavanje, zatim zastrašivanje i pretnje, otimanje novca i lične imovine i slično, dok socijalni apekt podrazumeva isključivanje iz društva i izolaciju. Istraživanja pokazuju da su devojčice češće žrtve ovakvog oblika nasilja i sklonije su ispoljavanju suptilnijih oblika nasilnog ponašanja poput klevetanja, širenja glasina, spletkarenja, odlučivanja o tome ko se s kim druži itd.
Jako dugo se na povremene tuče i konflikte gledalo kao na sastavni deo odrastanja i školske atmosfere, odnosno smatralo se da je to neizostavni deo školskog života, međutim porast upotrebe oružja u tučama, sve veća brutalnost, nesrazmernost u tučama gde grupa napada pojednica, kao i besmisleni povodi za razračunavanje ukazuju na to da je nasilje i kultura nasilja ozbiljan društveni problem.
Vršnjačko zlostavljanje ili Bullying
Vršnjačko nasilje ili buling (anglo-saksonski termin bullying je sve češće u upotrebi i kod nas) je složena pojava sa ozbiljnim i dalekosežnim posledicama. Osnovne karakteristike vršnjačkog nasilja su ismevanje, vređanje, pretnje, zastrašivanje, fizičko zlostavljanje, sistemska izolacija itd. Ovakav vid nasilja pored svesne namere da se nekome naudi podrazumeva nasilno ponašanje usmereno ka pojedincu ili grupi dece koje se ponavlja i koje traje duži vremenski period. U tom smislu vršnjačko nasilje je rezultat smišljene i proračunate kampanje protiv pojedinca ili grupe dece, i nikako nije rezultat trenutne ljutnje ili besa. Isto tako jedna od glavnih odlika bulinga je disbalans snaga: žrtva je uvek slabija u odnosu na nasilnika ili nasilnike, bilo da se radi o fizičkoj snazi ili brojčanoj, i ovde uvek postoji jasna podela na one koji vrše nasilje i na one koji ga trpe. Ovakav vid nasilja veoma često prati takozvana zavera ćutanja gde većina dece mirno posmatra zlostavljanje i ne želi da se meša u konflikte niti da o tome obaveštava roditelje ili nadležne.
Uloga roditelja
Većina stručnjaka se slaže da je agresivnost osobina sa kojom se rađamo. Agresivno ponašanje može da se uoči čak i kod malih beba, a prva svesna ispoljavanja agresivnosti zarad postizanja ciljeva javljaju se negde između 2. i 3. godine života.
Dete uz pomoć roditelja i okruženja uči da se nosi sa agresivnošću i uči koji su oblici ispoljavanja agresivnosti društveno prihvatljivi. Dečiji sukobi su neizostavan deo procesa učenja – od svađe zbog igračke, do borbe za prostor za igru i drugare, uz neizostavnu borbu za svoje mesto u društvu, razredu, ekipi itd. Potrebno je napraviti razliku između takvih dečijih sukobljavanja i ozbiljne agresivnosti i delovati shodno okolnostima.
Da bi kao roditelj bili u mogućnosti da blagovremeno reagujete potrebno je pre svega da negujete otvorenu komunikaciju sa vašim detetom gde će dete da se oseti slobodnim da vam se poveri. Većina dece koja trpe zlostavljanje o tome ćute i zbog toga je potrebno da dete u vama ima i prijatelja i zaštitnika.
Kako smanjiti agresivnost kod dece
* Svako dete bi trebalo da raste u mirnoj i harmoničnoj porodičnoj atmosferi – izbegavajte porodične sukobe i svađe pred decom
* Nemojte tući decu – batine nisu prihvatljiv vid kažnjavanja jer između ostalog uče dete agresivnom modelu ponašanja
* Nemojte vređati i ponižavati dete, umesto toga koristite otvoren razgovor primeren uzrastu, imajte strpljenja i razumevanja za dečije neuspehe i nestašluke
* Učite dete toleranciji, strpljenju, poštovanju, deljenju. Pomozite detetu da se nosi sa negativnim osećanjima i naučite ga da kontroliše i usmerava agresivnost
* Vodite računa da sadržaj crtaća, filmova, TV emisija i igrica bude primeren uzrastu deteta. Nasilje na televiziji podstiče agresivno ponašanje kod dece
Ukoliko se dogodi da vaše dete bude žrtva agresije ili nasilnog ponašanja u školi prvi korak je obaveštavanje učiteljice, razrednog starešine, i u zavisnosti od slučaja psihologa i/ili pedagoga škole koji će odlučiti o daljim koracima i o eventualnim disciplinskim merama.
priredila
Ivana Vitas Đelić, Udruženje RODITELJ
