Autor teksta: Radovan Cicvarić, Direktor Užičkog centra za prava deteta
Na zasedanju Skupštine Republike Srbije pojaviće se i predlog Zakona o izmenama i dopunama zakona o zaštiti stanovništa od zaraznih bolesti, po kojem će vakcinacija biti obavezna za svu decu. Donošenje ovog zakona obrazloženo je „alarmantnom situacijom sa vakcinacijom dece, jer procenat vakcinisane dece iznosi 89,20 odsto, što je najniže u regionu i daleko ispod svetskog standarda“. Neposredni krivac za tako mali odziv na vakcinaciju dece (odnosno roditelja i zakonskih staratelja) prepoznat je u vidu pojave „antivakcionalnog lobija, koji je preko društvenih mreža pokrenuo opsežnu akciju protiv vakcinisanja“.
Vakcinacija stanovništa je jedno od najefikasnijih sredstava kontrole izbijanja zaraznih bolesti. U prethodna dva veka na ovaj način čovečanstvo je uspelo da iskoreni i suzbije epidemije velikog broja zaraznih bolesti i sačuva živote miliona ljudi. Sve evropske zemlje imaju dugu tradiciju primene programa vakcinacije u cilju kontrole zaraznih oboljenja. Sa druge strane, polemikaoko opravdanosti uvođenja obavezne vakcinacije stara je koliko i ideja o obaveznoj vakcinaciji.
Kao najčešće argumente za uvođenje obavezne vakcinacije, zagovornici ove teze ističu da se vakcinacijom:
- iskorenjuju opasne zarazne bolesti;
- smanjuje rizik od nastanaka epidemija zaraznih bolesti za sadašnje i buduće generacije;
- smanjuje smrtnost dece u prvim godinama života i oboljenja koje ostavljaju trajne posledice;
- smanjuju troškovi zdravstvenog sistema.
Oponenti, pak, navode argumente u korist svoje teze da vakcinacija ne treba da bude obavezna jer:
- neka deca ne mogu da podnesu vakcinaciju zbog specifičnog imunog sistema;
- imaju negativne propratne efekte (trenutne kao i trajne) uzrokovane primljenom vakcinom;
- obavezna vakcinacija narušava lična prava i slobode;
- narušava telesni integritet;
- ozbiljno zadire u pitanja lične privatnosti, filozofskih, religijskih i drugih ličnih pitanja pojedinca.
U suštini zagovornici obavezne vakcinacije prioritet daju „opštem dobru“, dok protivnici te ideje prioritet daju „poštovanju ljudskih prava i ličnih sloboda“. Ono što je svakako činjenica je da vakcinacija, u suštini, jeste efikasna mera za unapređenje javnog zdravlja, kao što je i činjenica da uvođenje obavezne vakcinacije jeste kršenje ljudskih prava. Dakle, u pravu su i jedni i drugi.
Da li je moguće pomiriti ova dva, naizgled, nepomirljiva stava i kreirati takvu politiku vakcinacije koja će sa jedne strane obezbediti najveći mogući stepen kolektivne zaštite zdravlja stanovništva i, sa druge strane, poštovati ljudska prava, odnosno prava deteta?
Odgovor je prilično jednostavan – da! Međutim, dolazak do takvog rešenja zahteva daleko više pažnje, angažovanja, promišljanja, analize stanja i na kraju, postizanje što šireg društvenog konsenzusa o ovom pitanju. Jedino na takav način se može doći do rešenja koje će dati najbolje rezultate. Odgovornost za to svakako leži na donosiocima odluka i politika, odnosno na Vladi Republike Srbije.
Neka od rešenja možemo naći u zvaničnom istraživanju sprovedenom od 2010-2012. godine u zemljama EU, uključujući Norvešku i Island – Mandatory and Recommended vaccination in EU, Iceland and Norway: results of the VENICE 2010 survey on the ways of implementing national vaccination programmes (integralni tekst, na žalost samo na engleskom jeziku, možete naći na linku: http://www.eurosurveillance.org/ViewArticle.aspx?ArticleId=20183). Evo nekoliko podataka na osnovu kojih možemo videti kako se ovim pitanjem bave zemlje EU.
Podatak 1. Postoje tri modela primene programa vakcinacije – a) obavezna, b) preporučena i c) kombinacija prva dva modela, gde su neke vakcine obavezne, a neke ne. U 17 zemalja nijedna vakcina nije obavezna, dok je u 12 primenjen kombinovani model. U ovih 12 zemalja gde imamo propisanu obaveznost, u zavisnosti od vrste vakcine ta obaveznost se ne odnosi uvek na sve stanovništvo, već često samo na rizične grupe. Ne postoji nijedna zemlja u kojoj su sve vakcine obavezne.
Podatak 2. Obaveznost vakcinisanja nije u direktnoj vezi sa stepenom obuhvata stanovništva vakcinacijom – u prilog ove teze govore podaci da imamo mnoge zemlje koje nemaju propisanu obaveznu vakcinaciju, a imaju veći obuhvat vakcinisanih od zemalja gde je vakcinacija obavezna.
Podatak 3. Trend – u poslednje dve decenije konstantno se povećava broj zemalja u kojima se primenjuje program vakcinacije na osnovu preporuke, a smanjuje se broj zemalja koje propisuju obavezno vakcinisanje. Može se očekivati nastavak ovog trenda, odnosno opšte prihvatanje modela vakcinacije zasnovanog na dobrovoljnosti. Ovim se potvrđuje opredeljenost zemalja da balansirano pristupaju ovom pitanju, uvažavajući ljudska prava i prava deteta, dok se javni interes u domenu javnog zadravlja, postiže intenzivnim kampanjama za pristupanje vakcinaciji.
Podatak 4. Bez obzira da li je vakcinacija obavezna ili preporučena, sve zemlje vode manje ili više intenzivnu kampanju (edukacija, promocija i sl.) za podizanje svesti stanovništva o važnosti i prednostima vakcinacije. Odnosno ni jedna zemlja, pa čak ni one gde je zakonom obavezna vakcinacija, ne oslanjaju se samo na legislativu, već vode i aktivnu kampanju za promociju imunizacije. Na žalost, ovaj segment nije planiran kao mera od strane Vlade R Srbije.
Na kraju, a na osnovu svega prethodnog, možemo zaključiti:
- Da donošenje ovog zakona neće popraviti alarmantnu situaciju o kojoj Ministarstvo i Vlada govore, odnosno neće se povećati obuhvat dece vakcinacijom – velika je zabluda da se ovo pitanje može rešiti samo Zakonom;
- Povećaće se broj tužbi građana protiv države Srbije za kršenje ljudskih prava, koje će, ako ne pred domaćim sudovima, a onda pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, imati epilog u korist građana, a država će snositi velike troškove naknade štete;
- Vlada nije pokazala ozbiljnu nameru da se sa datim problemom ozbiljno bavi. Na to ukazuju ovakvi predlozi kojima nije posvećena dužna pažnja, odsustvo ozbiljne namere da se izvrši popularizacija vakcinacije, odsustvo dublje analize problema i uzroka. Samo navođenje razloga za nizak procenat obuhvata vakcinacijom u vidu „facebook antivakcionalnog lobija„ deluje neozbiljno. Teško je poverovati da tegrupe, imaju više uticaja i mogućnosti za uticaj na javne politike od države koja ima upravlja ogromnim resursima. Siguran sam da opšte odsustvo poverenja građana u sistem i državu i njene institucije, ne samo na polju zdravstvene zaštite, predstavlja daleko veći problem za primenu javnih politika, uključujući i ovu.
Zbog toga, porebno je povući dati predlog Zakona iz skupštinske procedure, otvoriti široku javnu raspravu o ovoj temi i ponuditi rešenja oko kojeg će se postići najširi mogući društveni konsenzus – za dobrobit i zagovornika i oponenata vakcinacije.
