Zašto deca budu sebična?
Kada dete odbija da deli svoju (omiljenu) igračku – ono nije sebično – samo se ponaša u skladu sa svojim uzrastom. Ne radi zato što je nevaljalo i bezobrazno, već zato što prolazi kroz jednu izuzetno važnu fazu sazrevanja.
Dete ne može da rezonuje logično na način i kako to odrasli čine. Mišljenje malog deteta je egocentrično – nemogućnost da vidi situaciju iz perspektive drugog. Ono sagledava svet samo iz svoje sopstvene perspektive i ima teškoća da prepozna postojanje drugih tačaka gledanja osim sopstvene. A kako razvoj prethodi učenju – ništa se ne može naučiti ako ne postoje razvojni uslovi za to. Ma koliko želeli i trudili se da vaše dete rado deli igračke s drugom decom, da bude spremno da ustupi jedan krug na svom trotinetu i podeli keks – to najčešće nije tako dok ne preraste tu razvojnu fazu.
Ličnost deteta se razvija u procesu postepenog rasta. Sazrevanje se odvija postupno i obuhvata prirodne sekvence razvoja. Dete sedi pre nego što počne da hoda i govori; ono izmišlja i fantazira pre nego što počne da govori istinu. Dete prvo crta krug, pa tek onda kvadrat; dete je sebično pre nego što postane altruista. Ono je zavisno od drugih, pre nego što je postalo samostalno.
Sve njegove sposobnosti, uključujući i moral, podređene su zakonima rasta. Zadatak roditelja nije da forsiramo javljanje ponašanja koja su nama odraslima logična i razumljiva, već da decu podržavamo i vodimo kroz njihov razvoj.
Kako se postepeno razvija nervni sistem, tako postupno ide i socijalni razvoj dece sa većim ili manjim pravilnostima u zavisnosti od uzrasta.
Kada deca prestaju da budu sebična?
- Dvogodišnje dete – pretežno se igra samo, ali je spremno da oponaša stariju decu u igri i ponašanju. Dete ovog uzrasta igraće se pored drugog deteta, ali ne i s njim, te se ovakva igra često naziva paralelnom.
- Dvoipogodišnje dete – otima igračke od druge dece, ne deli svoje igračke sa dugom decom, što znači da nije spremno za saradnju.
- Trogodišnje dete – pokazuje prve znake za timsku igru.
- Četvorogodišnje dete – postaje svesno uticaja druge dece i grupe u kojoj se nalazi, ono donekle koordinira svoju igru s drugom decom.
- Petogodišnje dete, a naročito šestogodišnje dete – uspostavlja grupne odnose i uživa u grupnoj igri. Od tada se uspostavlja saradnja.
U ovom periodu dete sazreva i kognitivno (saznajno) i emotivno. U skladu s tim i sebičnost u ponašanju manifestuje se drugačije. I kad postoji, ona je svakako promišljenija, pa i ublažena na određeni način. To varira u zavisnosti od situacije i raspoloženja.
U ovom uzrastu dete je već sposobno da shvati kako treba da sačeka svoj red, razmenjuje igračke ili sličice s drugima. Ovakva ponašanja još uvek nisu potpuno stabilna. Ona se javljaju s vremena na vreme, i to samo pod uslovima koje dete samo određuje.
Kroz različite razvojne faze dete prolazi lakše i sigurnije ulazi u svaku sledeću. Važno je da je reakcija roditelja primerena i odmerena uzrastu i razvojnoj fazi u kojoj je dete.
Kako da učimo decu da ne budu sebična?
Često želimo da naučimo malo dete da ne bude sebično i da deli svoje stvari pa ga pritom još i kažnjavamo. Važno je prihvatiti da u prve dve godine dete svoje igračke doživljava kao deo sebe, i nije još sposobno da deli. Osećaj da mu nešto pripada, da je njegovo, je zapravo vrlo zdrav za dete. To je prirodna razvojna faza kada usvaja sposobnost da se izbori za sebe i svoje želje. Ovu vrstu osećanja i sposobnosti je važno da dete oseti kako bi se „pojavila“ i kasnije kada mu realno bude potrebna. Kasnije će to da bude način da se zauzme za sebe – ovo su začeci toga.
U skladu sa razvojnim procesima dete neće ostati sebično, ali mora proći kroz tu fazu: „Moje, meni, želim za sebe!“. Tek u sledećoj fazi razvija sposobnost da može da deli svoje igračke i da se igra zajedno sa drugim detetom i istom igračkom pa i da saoseća za drugo dete. Pisali smo ranije i o empatiji kod dece koja isto ima svoj razvojni put.
Kazna može dati isti rezultat jer će dete deliti iz straha od kazne. Međutim, to će imati svoje posledice na detetov doživljaj poverenja u roditelja. Kazna, naročito male dece, ne donosi željeni efekat u smislu da ćete ga tako naučiti da deli. Tako će se samo plašiti vaše kazne, ali ga to neće naučiti deljenju. Dete ne treba kažnjavati zato što je „sebično“, već ga na sopstvenim primerima treba učiti deljenju i saosećanju koje će se vremenom razvijati i spontano dovesti do željenog ponašanja.
Deca uče iz ponašanja roditelja
Deca uče imitirajući ono što vide, pa roditelji treba da pokažu svome detetu kako da deli. Neki od primera su da dele sa njim poneki zalogaj hrane, kolač na pola, „pozajmite“ mu vašu olovku ili neku stvarčicu koja mu se dopada recite da je vrati kada je prouči i pohvalite ga kada to učini. Ukoliko vam ono ponudi nešto, vi se zahvalite, prihvatite i pohvalite njegovu želju da podeli nešto sa vama. Vremenom, dete će početi da uživa u pohavljivanju za tu vrstu ponašanja i želeće ponekad da ih ponavlja te će to ponašanje postajati deo svakidašnjeg repertoara.
Sve u svemu – ne treba praviti previše buke oko ovakvog ponašanja već razumeti da je to normalna faza u toku socijalizacije deteta. Deca, kada su dovoljno zrela i socijalizovana, u svom društvu nauče da je ponekad potrebno nešto žtrtvovati – dati i podeliti zarad prijateljstva jer se i sa vršnjacima i to uči kroz druženje.
Autorka teksta:
Vesna Bajković psiholog i saradnica Psihološkog savetovališta Udruženja RODITELJ