Pred roditeljima su mnoge dileme o tome – kako vaspitati potomke, a pri tom ne pogrešiti. Umeće uspešnog roditeljstva – koliko čega dati, šta braniti, šta dopuštati
RODITELJSKA škola teža je od svih fakulteta. Mame i tate ne dobijaju diplome, ali im se dugogodišnji uloženi trud i (ne)strpljenje vraćaju kao bumerang – kada dete poraste.
Čim njihov mezimac počne da beži sa časova, pije alkohol ili se drogira, psuje, postane nasilan, roditelji počnu da se vajkaju što ga nisu tukli kada je bio mali. Pravo pitanje je: da li bi batine pomogle? Psiholozi tvrde da prut i kaiš nisu vaspitne metode, već preporučuju da sa decom treba razgovarati i tako im postaviti jasne granice ponašanja.
Psihoanalitičar Zoran Milivojević, autor knjige „Mala knjiga za velike roditelje“, smatra da je uticaj psihologije i pedagogije doprineo da se forsira popustljiv pristup prema deci, a da on nije dobar.
– Detetu se moraju postaviti granice i ne sme mu se dozvoliti sve što poželi – objašnjava naš sagovornik. – Često roditelji popuštaju detetu jer je malo, što ono shvati kao dozvolu da može da radi šta hoće. Ukoliko postave jasne smernice, mama i tata će pomoći da mališan upravlja svojim željama kasnije, kada odraste.
Umeće roditeljstva je upravo određivanje koliko čega dati, šta braniti, šta dopuštati. Nije lako ni naučiti dete kada da se pobuni, a kada da bude poslušno. Roditelji su danas s pravom zbunjeni, jer ne znaju u kojem i kakvom će svetu živeti njihove devojčice i dečaci.
– Prošla su vremena kada smo decu jednostavno odgajali – objašnjava Milivojević. – Danas roditelj mora da razvija svoj stil, izbegava tipične greške, razvija se zajedno sa detetom. Daleko je teže nego pre pedeset, šezdeset godina, kada je društvo bilo stabilnije i usporenije. Roditelj priprema dete za život u nekom budućem društvu, ali današnji roditelji su prvi put u istoriji u situaciji da zbog obima i brzine promena ne znaju kako će to društvo izgledati.
ČASOVI RODITELJSTVA
ZBOG nedoumica oko vaspitanja mnoge mame i tate upisuju se na kurseve roditeljstva, koji odnedavno postoje i u našoj zemlji. – Svaki čovek ima neke razvijene veštine potrebne za roditeljstvo – objašnjava psihoterapeut. – Ta uloga zahteva „trening“. U školu, međutim, najčešće dolaze dobri roditelji, oni koji brinu o svojoj deci i o tome da li stvari rade na pravi način. Oni koji, zaista, imaju problem često nisu toga svesni, pa i ne traže pomoć.
A i kada se mama i tata potrude da svojim mezimcima pruže adekvatno vaspitanje i obrazovanje, oni odlaze u vrtić, školu, u park gde se vrednosti koje su naučili kod kuće najčešće ne podudaraju sa vrednostima drugara.
– Vršnjačka grupa često ima jači uticaj od porodičnog – smatra Dragana Soćanin, predsednik Udruženja „Roditelj“. – Deci nije lako da se izbore sa tim izazovima i težnjama za novim patikama, garderobom, isprobavanjem zabranjenih stvari. Tu je značajna uloga mame i tate, koji zbog težnje da skupe novac za letovanje rade prekovremeno, a nemaju vremena da se druže sa decom. Nažalost, već dugo roditelji u Srbiji gledaju da zadovolje osnovne potrebe i nemaju podršku društva.
Ne postoji univerzalna formula za vaspitanje, ali naši sagovornici smatraju da se kao najbolji recept do sada pokazala disciplina plus ljubav.
Z. Radović
Izvor: www.novosti.rs, 04. jun 2011