Pitanje: Moj unuk ima 15 godina i prvi je razred jedne Gimnazije. Inteligentno je dete koje je do sada imalo odličan uspeh u osnovnoj školi. Ipak, do odličnog uspeha dolazio je bez učenja ili sa vrlo malo istog. Usled toga sada mu nedostaju radne navike, zbog čega Vas molim da me posavetujete kako da mu sa video – igrica pažnju skrenem na učenje. Napominjem da dečak nema problema u ponašanju niti u socijalizaciji.
Odgovor: Prelazak iz osnovne škole u srednju, predstavlja veliku promenu. Profesori i gradivo u gimnazijama su uglavnom zahtevniji nego u osnovnoj školi i dešava se da mnoga deca koja su osnovnu školu završila sa odličnim uspehom u gimnaziji ne uspeju da održe taj uspeh sa onim nivoom učenja koji su imali u osnovnoj školi.
Kada su uspeh i radne navike u pitanju u tim godinama je bitno da dete samo razvije motivaciju da uči i da postigne dobar uspeh, kao i da bude svesno da je potrebno da uloži više napora nego ranije da bi taj uspeh ostvarilo. Važno je da postoji i podrška i razumevanje porodice u tom prelaznom periodu, bez mnogo osudjivanja za to što uspeh možda nije onakav kakav je do sada bio, već uz pozitivan i proaktivan pristup kojim će se dete i ohrabriti i pomoći mu se da savlada gradivo koje je teže nego ono na šta su navikli i da tu krizu uspešno prevazidje.
Kada je reč o igranju igrica, kompjuter, Internet i video igrice deo su neizbežni deo odrastanja i života dece i mladih danas. To ne mora neminovno da bude loša stvar sama po sebi, sve dok postoje odredjene granice, dok se koriste sadrzaji primereni uzrastu i postoji adekvatan balans u ispunjavanju školskih i kućnih obaveza i vremena provedenog za računarom. Takodje bitno je i da obratite pažnju kakvu vrstu igrica igra. Sve veći broj istraživanja pokazuje da igranje agresivnih igrica ima štetne efekte na decu, naročito na dečake.
Postoji nekoliko stvari koje možete uraditi, ili preventivno ili da biste poboljšali postojeću situaciju:
- Pre svega u kući mora da postoji dogovor i disciplina vezana za prioritete kada se šta radi,dakle prvo domaći i školske obaveze, pa onda slobodno vreme (šta god to za njega podrazumevalo, danas slobodno vreme često podrazumeva više vremena za kompjuterom a manje u nekim drugim aktivnostima).
- Dosta u tome pomaže i kada dete nema kompjuter u svojoj sobi, pošto onda može da postoji kontrola vremena provedenog za kompjuterom, a i sadržaja koje koristi.
- Dugoročno najefikasniji način je uvek, naročito kada su tinejdžeri u pitanju, razgovor, dogovor i pronalaženje nekog zajedničkog rešenja.
- Ukoliko ništa od toga ne funkcioniše uvek preostaje uvodjenje ograničenja koliko vremena se može provesti dnevno za računarom,ili kroz dogovor ili kao krajnja linija uvodjenjem parental control ograničenja na samom računaru.
